Fuck Shit Up

mesto: Dom omladine Beograda
vreme: 11. maj
produkcija: Nevidljiva Ruka

Ne razumem zašto hip hop noise of sound – Dälek iz Nju Džersija - nisu zaslužili pominjanje u reklamnoj kampanji za ovaj koncert. Da li da ne razočaraju "pravoverne" ljubitelje rock 'n' rolla?! Ili je u pitanju nešto drugo - ostaće večita misterija. Nama su pokazali da su zaslužili da budu predgrupa Faustu, kao i Jon Spenceru, koliko god njihov izraz međusobno nema dodirnih tačaka, kao ni onaj hard core u pauzi između dva nastupa. I baš me zanima da li je i kod nas bilo ljudi koji su došli na koncert samo zbog Däleka, kao što je, na primer, bio slučaj u Zagrebu. Zvuči neverovatno, ali je istina.

Tužno je kad sastav poput Blues Explosion, svira pre par nedelja, kao predgrupa onim MTV wanna be garage Skandinavcima Hives. Ali, šta ćete, to je industrija, neke nepravde ne mogu biti ispravljene. Ali neke i mogu... Blues Explosion, konačno, sa zakašnjenjem od sedam godina u Beogradu! Beograd je, napokon, na svetskoj muzičkoj mapi sveta! Nadam se.

Muzika Blues Explosion se na poslednja dva albuma mnogo razvodnila, sve je to u biti isto, osim što fali ona prepoznatljiva odsečnost, jačina i energija, ali zato je tu produkcija (ne znam čemu ona služi, možda za nove fanove?). Umeju oni i dalje da zablistaju, ali nekako ostaje onaj gorak ukus prosečnosti u ušima. Baš zbog toga ih nisam nešto preterano slušao u ovom milenijumu... Ne pomažu ni gosti i prijatelji, veliki uticaj na novije garažne snage, spasavanje Andre Williamsa od zaborava, saradnja sa "svim crncima ovog sveta" , od repera preko elektroničara, pa sve do Nancy Sinatre.

Prvih 30-ak minuta su protekli u lagodnoj atmosferi dosađivanja, napipavanja terena, cupkanja i povremenih aplauza, koji bi godili bilo kom drugom bendu osim Blues Explosion (Where is that fuckin explosion???). Žal za onim neodržanim koncertom '97. Čuo sam komentare o tome kako je album Acme+, ipak ACME njegove karijere (bar što se tiče šire publike), kako su mu novija izdanja prosečna, da su mu i spotovi postali dosadni, kako sve to bolje zvuči, svirački i producentski, ali se gubi ona britkost i eksplozija koja mu je bila zaštitni znak još na Crypt Records i iz vremena Pussy Galore (bend koji nikada nisam mogao da svarim). Sve ovo mnogo više priliči grupi njegove žene (Boss Hog), koja bi veoma obradovala muški deo publike, da je kojim slučajem bila tu pre neko veče. Lagano klimanje glavom, pijuckanje piva, povremeno prodrmavanje uz po koju bržu temu i to je to. Par puta sam ispustio po koji krik zadovoljstva (na svoje favorite) i to je otprilike bilo sve.

E, onda se Blues EXplosion lokomotiva zahuktala. Mene su dobili spajanjem 2Kindsa Love i High Gear (nisam ni slutio da će ovo da svira - moj apsolutni favorit) u jednu pesmu. Od tada skakanje i vriska uglavnom nisu prestajali. Kako na bini, tako i u publici, pogotovo u redovima bližim stejdžu. Još uvek me boli vrat. Neverovatno ubrzavanje, čak i skraćivanje pojedinih pesama, dovelo je do furioznog tempa koji bi retko koji bend izdržao. Takav ritam od skoro sat vremena bez prestanka (ako izuzmemo one sporije i bluesy numere ), ne bi prašio niko normalan ko je došao da iztezgari ili kome to nije duboko u srcu/žicama. Bez problema i zamerki, mogli su da završe nastup posle jednog sata, izađu na bis od par pesama i odu kući. Posle onog dela sa neopisivom bukom i tereminom na kome Spenceru mogu da pozavide i mnogi moderni bukači i psihodeličari. Ali, njima to nije bilo dovoljno, pa su nastavili još 45 minuta, istog intenziteta i ritma. Samo da naglasim da prosečna Blues Explosion pesma jedva prelazi tri minuta, a prosečan koncert ne traje više od jednog sata. Pa vi dobro razmislite kakav je to spektakl ustvari bio (i probajte da se setite koje i koliko su pesmama svirali). Čak su sebi dozvolili da obiđu i hitove poput Whale, Talking About the Blues i, recimo, Lap Dance.

Verovatno niko na svetu ne pravi tako dobre brejkove u pesmama kao Blues Explosion. Mislim da je jedna devojka u prvim redovima uganula nogu od preteranog skakanja... nadam se da nije i slomila. Blues Explosion su u tekstu spomenuti 10-ak puta, šta mislite koliko se puta to čulo na koncertu... Blueees Explosion!

Koncert u DOB-u je bio jedna od najboljih rock 'n' roll predstava koje je Beograd video, što nije DÄLEKo od istine, pa makar rekli za Jon Spencera da je pozer... Kad bi samo svi drugi pozeri bili takvi.