Mick Collins je na pitanje kakvu muziku sviraju Dirtbombs rekao: “Mi sviramo glasni rock'n'roll”
Priliku da se uverimo u istinitost gore pomenute tvrdnje imali smo u subotu uveče u polupunoj sali Pogona Doma omladine. Svojevrsna “fanovska” mistifikacija značaja i veličine lika i dela frontmena jedne, ako ništa drugo, a ono vrlo posebne grupe iz Detroita, navela bi prosečnog, zainteresovanog ljubitelja rock'n'rolla da očekuje ni manje ni više nego čudo na sceni.
Postava koju su pored gitariste i pevača
Micka Collinsa činili još i dva basa i dva bubnja, priredila je uzbudljivu klupsku svirku koja svojom furioznošću i silinom nikoga od prisutnih nije ostavila ravnodušnim. Energija i iskustvo, lakoća sa kojom barataju pesmama, morali su da osvoje svakog ko je bio spreman da se prepusti.
No, ako ostavimo po strani ushićenje, radost iščekivanja i istorijski značaj ovog gostovanja, jedna stvar je ipak umanjila, inače izuzetan utisak, koji je ostavio sam bend: kvalitet zvuka u sali, tradicionalni problem naših koncertnih prostora, ovoga puta je, na žalost, dosta uticao na kvalitet samog doživljaja muzike. Ta kategorija, koja se ovde tako olako odbacuje kao sekundarna u rangiranju doživljaja rock koncerta, ovoga puta je smetala taman onoliko da svi oni koji nisu najodaniji i potpuno nekritični ljubitelji, uživaju do kraja.
Ideja “glasnog rock'n'rolla” ne meri se decibelima. Na trenutke zaglušujuća buka od koje bride bubne opne, potpuno je u drugi plan potisnula najveći kvalitet i posebnost ovog benda – glas Micka Collinsa (koji se u nekoliko pesama bukvalno nije čuo). Vrlo vešti i uvežbani, nadahnuti profesionalci, koji više od pola godine provode na putu, svesni svih tehničkih nedostataka, nastojali su da iritirajuće probleme uzemljenja i monitoringa pokušaju da reše (čitaj: zanemare) kako bi publika dobila najbolje od date situacije. (Mada ne mogu da kažem da nisam osetila blagu smorenost Micka Collinsa kad je i ono malo selotejpa sa mikrofona spalo, ostavljajući ga izloženog manjim strujnim udarima pri svakom kontaktu sa istim.)
Glas i harizma pevača, koji su najveći kvalitet grupe
Dirtbombs, ostali su tako neodgovarajuće predstavljeni. “Pa bez njega oni su kao bilo koji drugorazredni cover-band iz Detroita” prokomentarisao je jedan moj prijatelj, blago razočaran, kao i ja, što BAŠ Mick Collins nije bio u zvučnom prvom planu tokom većeg dela koncerta.
Reći ćete da cepidlačim i preterujem, ali izvinite, pravog doživljaja nema bez dobrog zvuka. Ta silna želja da se izmašta ono čega nema i ignoriše ono što objektivno nedostaje, koja krasi svakog pravog ljubitelja dobrog rock'n'rolla u Beogradu, biva i dalje grubo zloupotrebljena od strane onih koji bi morali ozbiljnije i profesionalnije da se bave svim pratećim stvarima koje jedan koncert čine uspešnim.
Sve u svemu, ovo je bilo jedno žestoko rock'n'roll iskustvo. Nekima prosvetljenje, nekima isceljenje. Onaj svečani trenutak kad se susretnu prošlost i budućnost. Onaj “oh, happy day” kad su crni i beli čovek u čvrstom prijateljskom zagrljaju. Razlog da verujemo da je ono što smo izgubili manje od onoga što ćemo tek da dobijemo.
Komentari
Trenutno nema komentara.
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.