Rog za sveću ili obratno

Režija: Dragana Martinović
Scenario: Dragana Martinović
Producent: Ljuba Đorđević
Uloge: Vanja Ejdus, Marko Kostić, Dušan Jovanović, Anja Antonioli i specijalni gost Goran Marković
Žanr: dugometražni dokumentarac
Trajanje: 71 min.
Proizvodnja: Srbija i Crna Gora, 2002.
Premijera: 2005.

Žanr i forma dugometražnog dokumentarnog filma poznati su i sve popularniji u svetu: videli smo to i na ovogodišnjem februarskom Festivalu dokumentarnog filma u Sava Centru organizaciji Kvadrata Svetlane i Zorana Popovića.

Domaća scena, ako i nije preplavljena, svakako ne oskudeva delima ove vrste. Kakve vrste? Takve u kojoj se ne prikazuju događaji i ljudi kakvi bi mogli da budu, nego kakvi zaista jesu. Onu prvu vrstu, tzv. igrane, narativne filmove Alfred Hitchcock je definisao kao „život kad se iz njega izbace svi dosadni momenti“. Dokumentarni filmovi manje su restriktivni u ovom smislu i preporučuju gledaocu više strpljenja zarad specifične vrste još voajerskijeg zadovoljstva nego što ga nudi igrani film. No, dokumentarni filmovi su, za razliku od televizije, ipak umetnički žanr. A umetnička dela se od života razlikuju po ideji – dok život van promišljanja o Tvorcu nema nikakvu ideju, umetnost i nije ništa drugo do izražavanje umetnikove ideje.

Dragana Martinović u svom prvom filmu, svesno ili ne, uradila je jedan čudan zahvat: kao da je pokušala da sve ideološke aspekte filma transformiše u psihološke – psihološki zrela i zdrava ličnost valjda ne bi imala nikakvih problema čak ni u našoj zemlji u kojoj bukvalna, a za njom i duhovna nemaština i sirotinja indukuju depresiju u više od tri četvrtine stanovništva! Zluradi kritičar mogao bi da upotrebi narodni izraz da se tu radi o „prodavanju roga za sveću“, gde bi rog bila psihologija, a sveća ideologija. No, možda je i obrnuto. Bilo kako bilo, nešto ne valja jer svećom se ne može ništa nabosti, a rogom se ne može ništa osvetliti.

Osim uživanja i tegoba koje čoveku pruža emocionalni život baziran na odnosima sa rođacima, prijateljima i partnerima, postoji ceo jedan ogromni aspekt osmišljavanja ljudskih života koji se zove rad i stvaralaštvo, kroz koji se dolazi i do materijalnih sredstava za život, i do poštovanja i samopoštovanja, pa i do ljubavi i ispunjenja. Martinovićeva u Grubo montiranim životima naprosto podrazumeva, pa i prikazuje da su ovde i sada mogućnosti za rad i stvaralašvo široke i dohvatljive. A nisu. Iz te pogrešne premise slede sve greške ovog filma.

S druge strane gledano, ako se autorka svesno opredelila za filmadžijski senzibilitet Erica Rohmera, što takođe nije daleko od pameti ako posmatramo uspešno izgrađenu emocionalnost i veliku fotogeničnost, nije jasno zašto autorka junake onda nije povezala nečim takođe rohmerovskim, a najbolje bi bilo samima sobom? Zašto se, npr., na kraju filma ne ispostavi da su voljene devojke o kojima govore mladići iz filma upravo te devojke koje takođe vidimo u filmu? Tad, film takođe ne bi bio ideološki korozivan po sistem na vlasti, ali to od njega niko ne bi ni očekivao, a gledalac bi nesmetano uživao u ličnim i toplim, mladalački intoniranim pričama o ljubavi.

S obzirom da je reč o mladoj autorki i njenom prvom, pa još i dokumentarnom filmu, za određenije mišljenje o njenom stvaralaštvu treba, naravno, sačekati igrani film – prava i totalna melodrama bila bi osveženje na domaćem repertoaru prepunom nevešte angažovanosti.