Vesela crna nedelja

Na jazz-festivalu u Vjenu nedelja je tradicionalno miran dan koji ne remeti rutinu solidne građanske palanke od nekih 35.000 duša. Srećno rešenje nađeno je u gospel-izvođačima što se s buržoasko-verskim kontekstom podudara toliko da od ove godine zbog velikog interesovanja publike ti nastupi više nisu u katedrali veličine iznenađujuće za ovoliko mesto, nego na glavnoj pozornici/velikom amfiteatru sačuvanom još od Rimljana.

Šteta zbog “gubitka” duhovnog smeštaja, no već je i prepodnevna misa bila zanimljiva, više nego simbolična i poučna. Pod jakim suncem na tribinama se okupilo bitno više porodica nego što sam mogao da pretpostavim, a kad su otužno prosečni lokalni propovednici – slabi imitatori prekookeanskih performera, estradnih popova – i bledunjav hor okolnih parohija već dosadili, kao gosti uskočili su pevači iz Sounds Of Unity. Izdašne crne tete bez ostatka su potpalile prisutne, a par njihovih pratećih svirača ubrizgalo ritam i... temeljito pozbunjivalo sve Francuze na bini! Hor koji se dotle njihao (navodno u ritmu) 1/1, solisti tapšali “na prvu” - počeše da se sudaraju, maše takt, svi su falili, gotovo da me bilo sramota. Znate onaj neprijatni i pomalo smešan osećaj kad neko u društvu uporno pokušava da “nabode” najosnovniju sinkopu dobrog kafanskog orkestra ili iole življe pesme, a nikako mu ne ide, stalno promašuje? Pa, možda jednostavno nije obdaren sluhom i/ili osećajem za ritam? Ima nas raznih...

U pitanju nije samo zdrava, temeljna životna energija; radi se tu i o poimanju vere i crkve, još više. Religiozna muzika za koju plešete, znojite se, vrištite? To previše liči na zabavu, i na... ne-daj-Boze! Nedeljni porodični ručak se naglo približio pa su Afro-Amerikanci obustavljeni pre nego su previše zakuvali, ali poruka je nepogrešivo stigla: uveče nastavak, bez vađenja.

Tako su i posećenost, a svakako i bučne reakcije publike, te večeri dobacile do najživljih trenutaka festivala, potvrđujući promoćurnost izbora gospela za tematsku celinu. Manje-više isti, samo presvučeni sastav instrumentalista iza oba putujuća/pevačka ansambla školski je primer izvorišta soula pa i funka, obrazac standardnih ritmičkih grupa produkcija Motown i Stax. Prateći mlade Crnce koji tu pumpaju bogobojažljivi od solaža, možete zamisliti Hendrixa nekada kako zarađuje hleb nasušni, ili nekog od ovih sada kao razuzdanu zvezdu uskoro. Neumoljivi bubanj/bas pokrenuli bi i mrtvog ateistu, gitara masti vibrato i wah, a Hammond electronique sve potapa u domaćinski bogat saft, protka poneku solo-frazu i cvikeće u kontri... kol`ko da odbije čistunce.

Sounds Of Unity su ženski vokalni kvartet s posebnom tačkom za klavijaturistu koji peva par sopstvenih numera. Sve je jasno, i odakle dolaze Al Green i Aaron Neville i što Ray Charles ima onakve pesme... Kad ovaj krene da ciči k`o uspaljeni Prince sigurno da je tu i erotski nabor – pardon, naboj – a ko ne zna, rek`o bi da ga šilji na Boga.

Posle kratke stanke uspaljivanje produžuju takoreći vekovni Mighty Chariots Of Fire: očigledno su poklali neke bakine kaučeve da sasiju takva presijavajuća, šljampava odela. Repertoar oba baptistička benda iz Nju Orleansa počiva na standardima ( Down By The Riverside, He`s Got The Whole World In His Hands, Swing Low Sweet Chariot, Amazing Grace, When The Saints...), a muška postava Chariots toliko vlada ovim izrazom da imaju naglašenu i komičnu stranu: zadužen za falset je ujedno i dežurna seka-Persa, vokalne egzibicije smenjuju scenski fazoni na granici opscenosti, a ni improvizacije nisu strane... čak i basista neprimetno pređe na liniju pedofilove Beat It a niko ne obustavlja đusku. Skidaju sakoe, u goloj vodi, gitarista više puta izvodi Berryjev pačiji hod/duck walk, raspevani sveštenici pokazuju izuvene cipele i tabanaju po pozornici dižući prašinu... Faljen gospod za ovaj spektakl! Bisevi, a kad se malo posle dokopaju bara iza bine da nadoknade dehidrirano - za razliku od pustare prethodne večeri povodom Pat Methenya – razni muzičari i slučajni im prilaze da čestitaju, potapšu, zagrle...

Biće da ima boga, ili što reče Rory Gallagher, “Could`ve Had Religion”.