Koncert je tekao u relativno nategnutoj atmosferi zbog dinamike blokova novih pesama i onih koje publika poznaje i pozdravlja
mesto: Kulturni centar Zrenjanin
vreme: 21. jul 2005.
Da li namerno ovoliko kasnim sa utiscima sa svirke
Velikog Prezira? Ili sam se samo ulenjio? Možda je naišao jedan od onih višednevnih perioda kada čovek ne stiže da digne glavu od posla i posveti se nekom od ranijih nauma? Ili su to previše jednostavna objašnjenja?
Mislim da je najbliže istini da se na Veliki Prezir predugo čeka.
Brazde, njihov poslednji album, izašao je 2001. godine. Te jeseni grupa je u Pogonu Doma omladine održala, za sada, poslednji beogradski koncert. Nakon toga sam ih gledao samo još jednom, u bečejskom Pozorišnom klubu. Tada je sve treperilo od savršene uigranosti benda, totalne posvećenosti, glasne svirke na ivici noisea (neka mi jezički čistunci oproste: govorim o pop-muzičkom stilu, o struktuiranoj i kontrolisanoj buci), letećih izmena na liniji
gretsch gitare – ono čudo kakvo svira Carlos Santana (grozno izgleda, ali ostavlja tragove na duši)...
Posada Velikog Prezira od tada se izmenila. Na ionako nestalno mesto bubnjara došao je Robert Radić, prekaljeni novosadski muzičar koga znamo i kao nekadašnjeg bubnjara Love Hunters. Umesto Dade Antova, bas gitaru svira još jedan Novosađanin Dušan Ševarlić (producirao snimke više vojvođanskih sastava i svirao u njima: Simic Quartet, Eva Braun, Minstrel). I oblik borbe se približio gerilskom (vidi: Kombinat Rekord, Vrbas – studio koji su pokrenuli i stalno doteruju sami članovi grupe). Dobro, to znam. Šta još čekamo?
Zrenjaninskoj fazi dugog čekanja, tog 21. jula, svoj doprinos dali su i
Paor of Love. Iako skloni redundantnim formama rocka, rhythm & bluesa, uz povremene podjednako neuzbudljive punky elemente, čini se da su zabavili malobrojne lokalne fanove (zgodno je za prepoznavanje kada ljudi nose majice sa imenom benda, zar ne?). U pojedinim trenucima Paori vam mogu dati malo nade da uvod koji upravo izvode vodi u neki dobar alt. country, ali to se nikada ne desi. Nije im pomogao ni gostujući gitarista, prijatelj iz Mančestera. Pored četiri gitare na bini, kao da je svuda odzvanjalo
manje je više. Dugo, dugo čekanje...
Konačno, Preziri izlaze na binu. Deluju uobičajeno povučeno i stidljivo dok priključuju svoja sredstva komunikacije, očigledno jedina koja će koristiti. Bez pozdrava i najave, počinje Samo tebe znam. Precizno i samouvereno izvođenje vraća me u vreme prvog susreta sa ovom grupom koji je ostvaren kroz spot za tu pesmu. Njenim prvim emitovanjem završeno je dugo čekanje, čekanje života, na domaći bend koji je sposoban da u potpunosti protrese moj svet. Simbolički, ona je i u Zrenjaninu odigrala tu ulogu. Dobar izbor.
Nakon toga razvio se set pesama sa prva dva albuma grupe i onih koje će se – nakon dugog čekanja, na jesen – pojaviti na trećem izdanju Ruka bez povratka. Među njima je jedna od prvih bila Slušam te, koja se ovih dana pojavila kao pilot-singl. Stomper na tragu Neobične sumnje završava se ubedljivo, u duhu pomenute maksime manje je više, kada se u pravoj veličini otkriva jedan od naših najboljih gitarista trenutka Robert Telčer. I pored zalaganja ostalih članova benda – postojanog Robertovog bubnja, staloženog i preciznog Ševinog basa, Koletovog nezaustavljivog glasa i neverovatnog ulaganja – taj čovek je okupirao moju pažnju. Lakoća sa kojom on (i kako!) svira sve od jangle popa do ironijskih hard rock herojskih soloa je zapanjujuća.
Koncert je tekao u relativno nategnutoj atmosferi zbog dinamike blokova novih pesama i onih koje publika poznaje i pozdravlja . Taj prostor povremene nelagode pojavio se i na bisu, za koji je bend sačuvao Hemiju (još jednu od novih pesama), ali je tada i prevaziđen. Kao poslednju pesmu, Prezir je po drugi put izveo Sutra, dramatični favorit sa Brazdi. Margina između želje benda da predstavi ono što ga je opsedalo od poslednjeg susreta sa publikom i njene želje da se uključi u događaj povremeno je ličila na blagu nesigurnost u hodu oporavljenog bolesnika tek pošto je napustio postelju. Tako to biva nakon dugog čekanja. Najvažnije je i očigledno – pacijent je živ i zdrav. Čekanju je, najzad, kraj.
Komentari
Trenutno nema komentara.
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.