Mesto: Muffathalle, Minhen
Vreme: 19. avgust
Najmanje jedan dovoljan razlog za posetu koncerta ove američke alter rock skupine je to što su odsvirali skoro kompletan prvi/plavi album (1994). Razlog za nezadovoljstvo je samo jedan: cena karte – 31.80 EUR. Ko je hteo da kupi majicu (25) ili duks (50 EUR), mogao je da bude još nezadovoljniji.
Za razliku od
Amazing Disgrace,
predstave Posiesa, kad sam na koncert otišao totalno nepripremljen, ovoga puta sam se naoružao papirom i olovkom u nameri da zapišem utiske, hronologiju pesama i zapažanja bez posebnog redosleda.
Publiku su činili uglavnom sveže iskvarcani i osunčani studenti u havajskim majicama raznih boja i mirisa (hronični problem ventilacije). Video sam i par Oasis majica, da sve ne bude optički monotono. Devojke su uglavnom skakutale u patikama, a bilo je ih je i par sa visokim potpeticama. Bina svečano okićena tradicionalnim
make belive bojama. Ispred dvorane Muffathalle, nekadašnjeg elektropogona u centru Minhena,
Weezer su parkirali dva tour autobusa sa austrijskim tablicama. Sve u svemu, teren više nego povoljan za svirku, vreme pogodno, a o kiši koja je potom tri dana neprekidno pokušavala da spere utiske ne želim da pričam.
Skupilo se više od 600 posetilaca, negde kod 596-og sam prestao da brojim. Ljudi su i dalje ulazili u dvoranu, ali ja sam našao drugu zanimaciju: čekao sam, naime, u redu za pivo. Za to vreme su svirali filigranski uvežbani kraljevi donjobavarske dosade Conic. Jedino vredno pomena je bilo kad su trznuli učmalu publiku sa par početnih akorda Island in the Sun i pitali: "Ha, 'oćete Weezer?!". Pomalo bezobrazno, rekao bih. Današnja omladina ne poštuje odrasle, isto kao i prek/jučerašnja.
A Weezer su počeli vrlo opušteno. Rivers Cuomo je momak odrastao na farmi u Konektikatu, omanji rastom, a nosio je džemper na kopčanje (boju sam zaboravio). Hitove nisu čuvali za kraj. U jednom dahu su odsvirali Beverly Hills/Buddy Holly. Narodu se, naravno, više svidela Beverly Hills. Uostalom, ko bar jednom u životu nije poželeo da živi na Dedinju?
Štimanja između pesama nije bilo. Stare i nove hitove vrlo suvereno izvode, a da je malo pesama sa njihovih šest albuma koji nisu hitovi potvrđuje težak put benda od garaže (
In The Garage) do zvezda (
Space Rock). I još par naslova sa moje liste prepoznavanja: vrlo lepa
Butterfly sa albuma
Pinkerton (1996), zatim
Perfect Situation, This Such A Pitty, harmonije sa
Make Belive (2005). A i ona
Mi smo svi na tri tačke... To je, mislim, i novi singl.
Negde na pola koncerta sam izgubio olovku za zapisivanje utisaka, pa sam morao malo da pročačkam po ostacima svog srca. Na obali smo dočekali Island In The Sun, zagrljeni i polupijani. A sada par Beach Boys/Temptations onomatopeja: hip, hip... hu, HU... U, va, u, VA... Glupo, ali ništa pametnije mi nije, za kraj, palo na pamet.
Komentari
Trenutno nema komentara.
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.