Koracima uspavane lepotice izlazim iz bašte SKC-a. Ruka mi je na ustima koja ne mogu da zatvorim. Očni kapci pobeđuju želju da se veče nastavi bilo opijatima, bilo urlikanjem omiljenih stihova do sitnih sati i razgovorom sa Bogom sledećeg dana, kao posledicom svega.
 foto Marko Rupena |
Nešto se desilo.
Tačnije, ništa se nije desilo. Poruka nije prenesena, večeras. Energija je ovoga puta ostala da lebdi u nekoj dimenziji za koju ni njih četvorica na bini, ni mi željni iskakanja iz koloseka apatije, nismo imali snage. Karta koju gužvam u ruci, teturajući se niz ulicu, nije mi dala nadu. To nije bila ulaznica za svet iluzija u kojem sam bežao od životne uloge devojčice sa šibicama, kako bih ostao normalan. Vatra nije upaljena.
Dok čekam tramvaj, odbacujem pomisao da sam ostario i sve pravdam teškim danom. Ma, doći će Brejkersi ponovo u rodni smrad.
Početak svirke obeležava pomama za pivom, kao preduslovom svega. Oko šankova masa oponaša žrtve Hejsela, želeći da što spremnije uđe u okršaj sa omiljenim bendom. Sa bine se to jasnije vidi, pa prve pesme odzvanjaju tiho, bezizražajno, više kao želja da se izbegne stampedo, sa lajtmotivom – Računamo na Vas!
Ubrzo svi su spremni, a Anton kreće da seče vazduh svojim solo tačkama za vreme kojih Cane izvodi svoju verziju Bellydance, nepreporučljivu za ljude njegovih godina. Njegov stomak ipak nije opijum za narod.
Ostajemo da ključamo u mestu i čekamo eksploziju svega onoga što volimo. Pesme se smenjuju. Žurim i Ledeno doba kao nosioci ideologije Partibrejkersa XXI veka ostaju nezapažene. Otpevane su mlako, umorno, bez izvođačkog stava koji nas vezuje za njih.
Već je prošlo dosta vremena, a plima i oseka rulje je u granicama dozvoljenog. Cane čestim komentarima pokušava nešto da promeni, ali izgleda da večeras nije u formi. Poslužio bih se onom narodnom, koja mi je tada bila na vrh jezika, da „mnogo priča, a malo radi“. Ubrzo nam daruje novi hit, odrađen na matrici Žurim, ali sada sa mnogo ozbiljnijim, reklo bi se revolucionarnim tekstom koji će uvek biti aktuelan u ovoj balkanskoj pustahiji. Dobro zvuči, a na taj talas se nadovezuju Noćas u gradu i Razmetljivko, koji daju nadu da ćemo večeras biti srećni.
A onda počinje deset minuta pravih Brejkersa. Sveto Trojstvo (Kreni prema meni, Hoću da znam i Hipnotisana gomila) daje veru da vreme ne može da gazi, već samo ljudi. Delirijum na sceni, delirijum u mraku. Svi smo ushićeni. Izbacujemo iz sebe frustraciju dok se kontrolisano šutiramo, prizivajući flash backove nekih lepših vremena. Sve je kako treba da bude.
I odjednom – stop! Pale se svetla. Aplauz, vrištanje. Ljudi su znojavi i umorni. Muzika se nastavlja, ali gotovo je. Prazni smo i čekamo kraj. To je bilo naših 10 minuta.
Dobijamo poruku za kraj – Volite svoje roditelje, iako su takvi!, koja može predstavljati i izvinjenje za generaciju kojoj Cane i Anton mogu biti očevi.
Tramvaj još uvek nije stigao. I dalje stojim na stanici. Dolazi ortak i pita me kako je bilo. Posle par trenutaka ispaljuje u nebo: „Šta? Samo jedna flaša na bini! Canetu baš nije bilo veče, a!?”
Komentari
Trenutno nema komentara.
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.