Ubedljivo najveći bend svih vremena!!! Niko nikada ne može da omalovaži činjenicu da je ova grupa muzičara, sa karakterima “većim od života”, neprikosnoveno jedan od najboljih “živih akta” na planeti.
Diskutabilno je, znam, ali svi vi cinici u startu gubite. Možda Bruce
Springsteen &
E Street Band mogu da popune rupe koje ostaju posle izlaska sa The Rolling Stones Live. Možda. Nema tog akta koji se može porediti sa ovim uraganom pozitivnih emocija i groovea.
Madison Square Garden je te noći bio prepun. Karte su bile rasprodate u prvom (od tri) krugu pretprodaje striktno članovima fan kluba. Kako sam ja video koncert - pitajte dvojicu predebelih Harley Davidson neimara sa Long Islanda.
Da, u Njujorku, sedištu Mefista gde novac vredi više od krvi i dostojanstva, naišao sam na dvojicu “dobroćudnih” hippy frajera. Nije baš toliko romantično – platio sam kartu pošteno – novcem!
Alanis Morissette je došla i otišla kao da je i nije bilo. Još jedan bizaran izbor tur-menadžera za “opening act”.
Onda video bim počinje da emituje LSD ikonografiju: spirale i nekakve puteve koji vode nikuda, kada jak zarazni ritam praćen dobro poznatim isplaženim jezicima na bimu počinje da ispunjava poslednjih tridesetak sekundi pre starta ove predstave koja je neke manje snalažljivih u publici koštala i do $2000.
Keith rif!!! Start Me Up. Stonesi su na sceni i reči su suvišne. Euforija koja sledi je neopisiva: 20.000 duša u prepunom MSG-u se smeje.
Start Me Up zvuči prljavo, distorzirano, divlje. Baš kao i na novoj ploči, Mick, Keith, Ron i Charlie su energični, podmlađeni, dekadentni kao nekad. Mick je sexy, ista figura od pre trideset godina samo smreškanog lica.
Keithovo lice nije smreškano – ono je deformisano! Izgleda zaista loše, ali njegova harizma i dalje probija krov.
Ronny, u CBGB's majici, je stari dobri medijator između ove dvojice. On i fini gospodin Charlie Watts, dok dva pomenuta nemezisa drže dva nezavisna koncerta, diplomatski sviraju toliko dobro da se nema vremena primetiti da Keith i Mick baš nijednom tokom nešto više od dva časa koncerta ne razmeniše ni pogled, a kamoli reč-kao, kao što su znali nekada usred pesme.
She's so cold; You Got Me Rockin' i Tumblin' Dice sada pršte po Knicks teritoriji. Samo je četvrta pesma a ja sam se već ismejao slatko od Keithovih dobro poznatih trikova: šutira nevidljivu loptu, pada na kolena, smeje se nečemu sam sa sobom i pada u filozofski trans povlačeći se u pozadinu stagea gde miruje po ceo minut.
Sada na sceni imamo prateće vokale, duvačku sekciju na čelu sa starim dobrim Bobbyjem Keysom, i bend zvuči vise nego impozantno.
Na dve nove pesme - Rough Justice i Back Of My Hand, Mick zaista impresivno svira gitaru. Bend ih izvodi ponosno, a publika ih prihvata baš kao i sve ostale himne stare desetine godina.
Potpuno nova verzija 19 th Nervous Breakdown je sveža kao da je napisana tog jutra, a Bitch prelama etapu novog materijala i eksperimantalnih verzija sa starom down'n'dirty energijom.
Posle All Down The Line, The Rolling Stones sviraju Get Up, Stand Up sa Marleyjevim video kolažom na bimu.
Mick odlazi na zasluženu pauzu, a najveći frajer na svetu, Keith Richards, preuzima centralnu ulogu sa The Worst i Infamy (jedna od najboljih pesama na novom albumu). Pevanje – diskutabilno. Keith na sceni u centru pažnje – jedinstven doživljaj.
Posle Miss You i Oh No Not You Again bend prelazi u centralni deo MSG-a uz pomoć moderne tehnologije: poput šest-sedam Isusa plutaju po etru i sviraju serijal Satisfaction-Honky Tonk Woman-Symathy For The Devil.
Fini “lingerie” leti na sve strane i bitanga Keith jedne stavlja gaćice u zadnji džep. Eto. Pa, šta još napisati!?!?
Pain It Black (božanstveno), It's Only Rock'N'Roll (ne, nije Mick, odavno je prestalo da bude samo rock'n'roll za tebe) i Jumpin' Jack Flash zatvaraju koncert. Kratka pauza i ponovo: You Can't Always Get What You Want i Brown Sugar.
I kraj.
Kraj?
Nema kraja ovoj priči skoro...
Komentari
Trenutno nema komentara.
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.