Divljije od Menhetna

Mesto: Mercury Lounge, New York City
Vreme: 23. oktobar 2005.

Ako je Steve Earle teksaški Bruce Springsteen, onda je James McMurtrty teksaški Lou Reed…

James McMurtryjeva nova ploča Childish Things je jednostavno božanstvena - maestralni američki “roots rock”. Promovišući novi album, McMurtry je stigao i na Menhetn svirajući u prostoru stvorenom za njegovu vrstu: Mercury Lounge – najboljoj rupčagi u celom NYC.

U moru kvalitetnih muzičara i kantautora iz Texasa, James McMurtry je jedan od najblistavijih. Prilično bogat literarnim genima (otac Larry McMurtry je solidan pisac, a majka univerzitetski profesor engleskog jezika), McMurtry je veoma nadaren “story teller”. Njegove pesme, svaka ponaosob, su mali romani i baš kao Steve Earle, Joe Elly ili Robert Ealr Keen sa kojima je najčešće upoređivan, njegova poezija prepričava svakodnevnicu američkog života iz ugla ovog veoma elokventnog umetnika.

Njegove storije govore o lutalicama, ljudima sa periferije američkog sistema vrednosti i gubitnicima; malim američkim provincijama i dobrim i lošim ljudima koji tamo žive; snovima o velikim gradovima i slobodi koju oni nude; one su politički i socijalni komentar... Nikada opskurni, uvek prepuni savršeno povezanih detalja, njegovi tekstovi su briljantni sami po sebi, ali isporučeni jednim magnetičnim glasom kakav je McMurtryjev i propraćeni vrhunskim gitarskim radom komponovanim u duhu njegovih najomiljenijih junaka - The Band. I tako dobijamo nešto najbolje što je Amerika ikada dala svetu: pravi, muški rock 'n' roll sa nežnom dušom.

Posle prve ploče pruducirane od strane John Mellencampa ranih 80-ih, McMurtry je uradio par veoma dobrih albuma. Ali, pravih 15 minuta slave dobija sa pločom Where'd You Hide The Body (1995) i posebno kompozicijom Levellend koja postaje nezvanična himna svih sanjara iz američkih provincija. McMurtry snima najrockerskiju ploču 2002. godine: Saint Mary Of The Woodsdobija pažnju šire rock publike.

Ali, tek kada New York Times objavljuje spisak pesama iz I-Poda predsednika George W. Busha na kome se nekakvim čudom našla i McMurtrtyeva Valley Road, on dobija pažnju i najkonzervativnijih medija. Uzevši u obzir We Can't Make It Here – politički komentar sa poslednje ploče, pesmu koju ni ljuti i vatreni anti-Bush krstaš Steve Earle nije mogao snimiti, ovaj Bush I-Pod momenat dobija još lucidniju dimenziju. U svakom slučaju, iako bizaran u filozofskom smislu, Bushov izbor potpuno je razumljiv u svakom drugom pogledu: Valley Road je sve što se može poželeti od r'n'r pesme.

Večeras McMurtry svira presek celokupne karijere praćen fantastičnom ritam sekcijom: basistom Ronnie Johnsonom (ex-Ronnie Lane Band, Ray Wylie Hubbard) i bubnjarem Daren Hessom (ex Green On Red, Silos, Poi Dog Pondering, Ronnie Lane Band, Dave Alvin). U staroj ofucanoj majici, izbledelom džinsu i iznošenim kaubojskim čizmama, dugačke kose i intelektualnog i mudrog lica, McMurtry naprosto pleni.

Pomalo umoran i u mračnom raspoloženju, na početku isporučuje malo tvrđu svirku – njegove gitare zvuče prljavije i teže nego obično. Ja se topim – to mi u potpunosti odgovara. Litre viskija se toče za barom, jer ovakva muzika potražuje viski. Ne alkoholna pića – viski! Od prvih rifova Saint Mary Of The Woods sa prolongiranom gitarskom bučnom meditacijom u duhu Neil Younga, preko fantastičnih Red Dress, Lights Of Cheyenne, Bad Enough i Levelland, do prelepih Rachel's Song i Holiday, McMurtry mi nije dopustio da odem do toaleta čemu sam žudio veći deo koncerta. Sve vreme se na sceni držeći u prisnom trouglu, McMurtry i njegova ritam sekcija svojom maestralnošću fasciniraju i devojku u baru, potpunog laika koja je pala sa neke druge (valjda fine studentske) planete: “but hey, a woman's gotta do what a woman's gotta do – somebody has to put the bacon on the table” - koja hipnotisano zumira bend u grču fascinacije.

Roots rock, country, blues – sve je večeras tu. Njegov vokal najviše podseća na Lou Reeda, ali može se lako postaviti negde između Johnny Casha i Chuck Propheta, dok je njegov gitarski stil nešto kao Bruce Cockburn na LSD-u. U retkim momentima komunikacije sa publikom sličnost sa Steve Earleom je očigledna: The Great Texan Way. Bez prevelikih oscilacija, večerašnjih par sati vrhunskog roots rocka je bio odličan izlet u divljije i autentičnije krajeve Amerike od Menhetna.

I, ako već u ovom trenutku nisam u mogućnosti da pronađem taj prokleti '66 Caddy Fleetwood i krenem od grada do grada po ovoj divnoj zemlji, zadovoljiću se muzikom jednog vrhunskog američkog frajera. Dok se voda za čaj kuva u toplini moje sigurne njujorške kuhinje, a Empire State se uzdiže iz mora svetla, pustiću James McMurtry and The Heartless Bastards Childish Things i polako raditi na flaši Wild Turkey dok slušam: