Dok je čuvena nemačka svečana pesma u zla vremena imala za refren „Deutchland, Deutchland uber alles...“, a u gotovo savremenom svakom američkom filmu ili u ponekom kadru visi američka zastava ili junak spasava svet, čini se da i kinematografije zemalja u tranziciji osećaju snažnu potrebu da svoje državu stave, ako ne iznad, a ono barem ispred, tj. pre svega
Scenario: Irena Kikić-Stojković i Nikola Vukčević
Uloge: Branislav Trifunović, Marija Vicković, Svetozar Cvetković, Dragana Mrkić, Darko Rundek
Trajanje: 92 minuta
Proizvodnja: Crna Gora, Srbija, Slovenija i Hrvatska
Činjenica je da Crnogorci nikada nisu imali crnogorski film savremene tematike u kojem su ovako dobro i bez stilizacije mogli da vide svoju zemlju.
U
Pogledu s Ajfelovog tornja konačno se vidi Podgorica i podgoričke ulice, a takođe se čuju tamošnje misli i tamošnji govor, a sve to pred očima samih gledalaca nedvosmisleno izlazi na dobro! Vukčevićev osvojeni hepiend, kroz teške muke i psihološko-socijalne peripetije, u punom sjaju otkriva autorsku opredeljenost da se, ma i po cenu povremenog zapadanja u patetiku i kič, zastupaju pozitivne ljudske vrednosti. Danas primenjene na ljubavni par, te će vrednosti sutra biti u porodici, a prekosutra, zar ne, u čitavoj državi.
Po rediteljskom zanatu, stilu, a i inteligenciji glavnih junaka, mnogo razvijeniji, a takođe crnogorski urbani film Opet pakujemo majmune Marije Perović, koji smo proletos imali prilike da vidimo u bioskopima, mogao je, dakle, da bude i mnogo, mnogo bolji, a opet ne bi tako jasno pretendovao na ono što se u stara vremena zvalo „dvorska umetnost“; niti bi bio tako dobro primljen od crnogorske vrhuške na čelu sa gospodinom Filipom Vujanovićem koja je započela frenetični aplauz posle premijenog prikazivanja „Ajfelovog tornja“ na festivalu u Herceg Novom; niti bi Perovićeva bila odabrana da bude državni reditelj Crne Gore – s jedne strane je žensko, a to je samo po sebi loše, a s druge strane je previše ironična, zapitana i pametna, ali na onaj način kako to ne dolikuje ženi, a ne priliči ni domaćinu!
Nikola Vukčević sasvim je drugačiji. Ovaj tridesetjednogodišnji reditelj zaposlen u Crnogorskoj akademiji nauka i umetnosti, sa odličnim sajtom, naočarima, bradom i opštom energijom, ostavlja utisak nekoga ko se sigurnim korakom uputio ka mestu koje mu pripada. Vukčević je završio novosadsku Akademiju dramskih umetnosti gde se pozorište i film prepliću u okviru iste katedre i odakle su, ispod šinjela Vlatka Gilića ili samo zapahnuti njime, izašli mnogi čudnovati, ali i energični stvaraoci. Radeći u crnogorskim pozorištima, Vukčević je u srcu nosio roman „Zagrepčanka“ Branislava Glumca objavljen godinu dana pre njegovog rođenja, te kad su sazrele istorijske okolnosti, pozabavio se njime pretačući ga u film onako kako je, pokazaće se s pravom, smatrao da treba.
Ne opirući se tradicionalnoj ulozi žene njegova Marijana (Marija Vicković) sva u splinu monterlanovsko-sartrovski lepih, glupih žena Pariza iz starih vremena, a pomešano sa Glumčevim šezdesetosmašenjem yu-sedamdesetih – šeta poluotvorenih usta kroz kišu savremene Podgorice. Kiša će, oseća to publika od početka, sprati sve što je bilo prljavo, no autori opominju da treba strepeti da s prljavom vodom ne ode i dete. I – dete će otići, no ništa zato, napravićemo novo (da ne kažem izlizanu nebulozu koja se tiče posleratne izgradnje). U međuvremenu, Marijana koketuje sa ludilom, seksualnošću i umetnošću sa tzv. velikim U, željna iskrene ljubavi u kojoj će rađati decu ispravnom čoveku. Ona je lepa, napaćena, prkosna i na autodestruktivni način nanosi bol onima koji je nisu blagovremeno zaštitili. Ona je Crna Gora po sebi: zatičemo je kako pripada korumpiranom sloju građanski orijentisanih tipova na pragu starosti i kriminogenom sloju njihovih sinova i kćeri, ali ona, Marijana/Crna Gora, ima snage da se iščupa! I to tako da niko ne bude povređen, da ništa ne bude razoreno, da sve ostane na svom mestu, te da se direktni odgovorni krivac, otac iz reda sebičnih matoraca (Svetozar Cvetković) čak promeni na bolje uviđajući da je prethodno bio u krivu.
Nikola Vukčević i ekipa filma u intervjuima ponavljaju da je reč o ljubavnom filmu, a ja ću dodati da je ova žanrovska odrednica tačna onoliko koliko je tačna i kada je u pitanju Sibirski berberin Nikite Mihalkova. Dakle, film jeste ljubavni, ali samo onoliko koliko u narodnoj izreci „Ćerku karam, snaji prigovaram!“ istinito da majka grdi kćerku.
Komentari
-
STAKLENAPERLA (gost)
| 04.04.2008. 21.35.20
MNOGO MI SE DOPAO FILM,DRUGACIJI JE OD SVIH NASIH NOVIJIH FILMOVA.MALO RECI,SAV JE U POKRETIMA I MONOLOGU.
-
Adlertz (gost)
| 29.08.2012. 15.40.11
Jest' da kasnim sedam godina sa komentarom, ali pričamo o umjetnosti, pa možemo prevazići tzv.kauzalno vrijeme.
Film ima mnogo nedostataka. Ali, mislim da autorica komentara pretjeruje kada tvrdi da je Marija sinonim za državu, iako je vlastitu argumentaciju posložila tako da se nakon prvog čitanja može reći: "Vidi, stvarno!" Pomalo je i smiješno kada kao argument, kao prilog svojoj hipotezi, navodi činjenicu da je crnogorsko vrhuška "frenetično aplaudirala" - aplaudirat će svaka vrhuška, frenetično, svemu što je "in", a njihovo je.
Mišljenja sam da je autor prikaza nepotrebno prišao filmu sa feminističkog aspekta koji, valjda po "defaultu", treba negirati sve patrijarhalne vrijednosti. Nije da nemam zamjerki patrijarhalnom sistemu vrijednosti, ali nije da ih on i nema. U ovom filmu su odbranjene neke od njih i ne vidim u tome ništa loše, a najmanje da se indirektno branila, ni manje ni više nego - korumpirana Crna Gora. Mislim da pretjerujete, gospođice / gospođo Vojnović.
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.