Važnost umeća vladanja tišinom, kao i zvukom, koja stoji u osnovi magije muzike, jasna je ovom izuzetno zanimljivom autoru više nego bilo kome danas u pop muzici
Novi album
Viniciusa Cantuarie, nedavnog beogradskog gosta, produžava njegov njujorški ciklus u kome nastavlja da se uvlači pod kožu svima koji još imaju nerava da slušaju nešto operisano od agresivnosti bilo koje vrste. Ovo je bitna dilema, jer smo više nego svikli na to da nemamo vremena ni za šta što od nas zahteva vreme... borba protiv smaranja bilo kakve vrste je privatan krstaški rat današnjice.
Viniciusova muzika, s druge strane, zahteva da bude osluškivana isto koliko i slušana – toliko pažnje se poklanja tenziji između detalja i pozadine da se muzika oseća kao tekstura, pa joj se može pripisati i taktilni kvalitet. Kao da možete opipati muziku – u tome mu ni Joni Mitchell iz najboljih trenutaka svog jazz-folk perioda nije ravna, na momente.
Svojevrsni simbol globalizacije brazilske pop muzike, Vinicius Cantuaria krenuo je u američko hodočašće još sredinom 90-ih – Njujork ga je toplo prihvatio kroz svoju intelektualnu muzičku elitu počevši od Artoa Lindsaya, s kojim i sad ima najprisniji autorsko-producentsko-muzičarski odnos. Arto je drug i brat, Riyuchi Sakamoto je – kao njegov Suba – najbolje razumeo ambijentalnu produkciju koja ide uz ovu muziku, David Byrne i Laurie Anderson su samo gostovali, dok su tamošnji vrhunski jazz muzičari rado išli sa njim na auralnu vožnju.
Vinicius je, u neku ruku, wet dream za tamošnji arty milje – pametni i talentovani trećesvetski autor koji se loži i poznaje zapadnjačku pop muziku koliko i istoriju fudbala. Domorodački genije, pogodan za instant tretman pretvaranja u cyber egzotiku – toliko toga je moglo da krene naopako za ovog momka, pa ipak nije.
Nije ni moglo ustvari, jer je Vinicius došao kao formiran i prekaljen autor, koji je dvadeset godina potpisivao velike hitove za druge u svojoj zemlji, zaradivši dovoljno da otvori sopstveni studio na američkom tlu. Kada se pogleda gde je Vinicius proveo detinjstvo – a to je metropola Amazonije, grad Manaus, usred džungle – izgleda da ima istine u tvrdnji da sa ivice gradskih oblasti sveta dolaze najjasniji glasovi.
Ono što je meni najlepše u kompletnoj Viniciusovoj estetici jeste njegova koncentrisana pažnja na tišinu u pesmama, nešto što je morao naučiti slušajući najveću reku na svetu, noću. Važnost umeća vladanja tišinom, kao i zvukom, koja stoji u osnovi magije muzike, jasna je ovom izuzetno zanimljivom autoru više nego bilo kome danas u pop svetu.
Mada savršeno futuristički producirana, Silva je više neka vrsta uspešno kreirane atmosfere, i nije toliko celovito delo kao Tucuma (1999) ili prošlogodišnji Horse and Fish, ali opet ima sve odlike zavodljive Viniciusove suptilnosti, u kojoj ima mesta za tiho latino swingovanje, šaputanje na jastuku u razmeni engleskih i portugalskih rečenica, za muške ljubavne fantazije i sve imigrante duše. Ponekad toliko neobavezan da dotiče ivicu dosade, pa čak i blage sterilnosti, Vinicius uvek nekako uspeva da se okrene i izvuče iz svakog ćorsokaka šarmom kozera koji zna šta društvo želi da čuje.
Njegova muzička pantomima zahvata u sve pomalo, objedinjujući laganu bossa novu sa ambijentalnom muzikom i novim jazz razmišljanjima, a onda – kad pomislite da ste sve čuli – odnekud nahrupi (neko) iščašeno okidanje gitare ili strasna, ali diskretna truba, onako kako se ne svira nigde, osim na vrlo posebnim albumima. Odjednom se pojave glasne južnoameričke udaraljke, ženski vokal u pozadini, ili pesma prosto odluta u produženi jam session koji ne gubi na gracioznosti hodajućeg ritma, a ide nekud za svojim mislima, tražeći Jobima lično...
Komentari
Trenutno nema komentara.
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.