Art Brut su vrhunski foliranti čiji se smisao za humor ni u jednom trenutku ne pretvara u lakrdiju, već oni sve vreme hodaju na tankoj liniji između iskrenosti i nepatvorenog kiča, a da vam to ne zasmeta. Za njih kao da je rock 'n' roll izmišljen juče, i kao da i dalje poseduje onu snagu da vam promeni život
Odrednica koja najbliže opisuje
Art Brut je punk. A ja nikad nisam volela punk, što me u prvi mah ne preporučuje da prosuđujem o njihovoj muzici. Naravno, tu mora biti nečeg još.
Jer, bože moj, postoji li bend koji drži do sebe, a da se ne obraća isključivo tinejdž publici (Green Day) i svira bilo šta slično muzici, čija je relevantnost i uticaj prestao još u preemtivijevsko doba, što znači da se tog vremena retko ko seća, barem onaj ko danas aktivno sluša muziku, kupuje albume ili ide na koncerte, ili još verovatnije – publika koja bi možda bila zainteresovana za Art Brut tada nije bila ni rođena ili je tek krenula u obdanište.
Ključ se očigledno mora tražiti na drugoj strani. Nomen est omen, iliti ime je sudbina, a Art Brut je svoje ime pozajmio od poznatog posleratnog umetničkog pokreta koji označava umetnost koju produkuju autsajderi: zatvorenici, pacijenti mentalnih institucija i deca, dok su istovremeno i pojedini ozbiljni umetnici (na primer, holandska grupa KOBRA) podražavali stil ovih naivnih, dečjih i ničim sputanih dela.
Art Brut uzimaju punk kao sirov materijal (art brut kao sirova umetnost), na koji dodaju tipičan reski britanski humor, kokni akcenat i retku sposobnost da se poigraju sa sopstvenom sentimentalnošću ili čak patetikom, kojoj smo, priznaćemo, svi manje ili više skloni.
Možda su im u tom pokušaju najbliži Pulp, sa razlikom da su Art Brut furiozniji i dinamičniji – Bang Bang Rock n' Roll zaista! U tom smislu, na tragu Disco 2000, nezvanične himne svih luzera, jeste i Emilly Kane– trominutna priča o sreći, zbunjenosti i trapavosti koju sobom nosi prvo zaljubljivanje: „Even though we didn't understand how to do much more than just hold hands. There's so much about you I miss, the clumsy way we used to kiss“.
Današnja indie scena ih ne zanima („I can't stand the sound of Velvet Underground, I can't stand that sound, second time around“ – Bang Bang Rock 'n' Roll), a imaju i formirano mišljenje o savremenoj umetnosti („Modern art makes me want to rock out“ – Modern Art).
Art Brut su vrhunski foliranti čiji se smisao za humor ni u jednom trenutku ne pretvara u lakrdiju, već oni sve vreme hodaju na tankoj liniji između iskrenosti i nepatvorenog kiča, a da vam to ne zasmeta. Za njih kao da je rock 'n' roll izmišljen juče i kao da i dalje poseduje onu snagu da vam promeni život, zaključuje se iz manifestne Formed A Band ili My Little Brother („My little brother just discovered rock 'n' roll, there is noise in his head and he is out of control“).
Kad ih sve to smori, a neizbežno hoće, Eddie Argos i kompanija planiraju da se presele u LA – sunčano mesto na kome se, po njihovoj zamisli, može živeti bez problema, u komšiluku Axela Rosea na primer, i voziti harley do iznemoglosti – stereotip star koliko i onaj o engleskom kišnom vremenu (Moving to LA).
Da ima neke pravde, ovo bi bio hit u sedmom razredu, a pošto su stvari onakve kakve su, preostaje vam da otkrijete ovaj band, iako vam zasigurno neće zvučati tako sveže, ali vam zato ironija neće promaći. Entuzijazam koji izbija iz ovih 32 minuta se mora respektovati, ako ne zavoleti.
Komentari
Trenutno nema komentara.
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.