“...svima nam se smešila, usamljene tešila...“

Scenario: Cameron Crowe
Uloge: Orlando Bloom, Kirsten Dunst, Susan Sarandon, Alec Baldwin
Zemlja: USA
Trajanje: 123 minuta
Žanr: melodrama
Web: www.elizabethtown.com

Filmovi Camerona Crowea (Jerry Maguire1996, Amost Famos2000, Vanilla Sky 2001) sjajni su, uverljivi, profesionalni, promišljeni, puni asocijacija na istoriju kinematografije, puni muzike za puštanje u noćnim programima radija, kritični prema onim pojavama u društvu koje nisu dobre, optimistični u vezi sa dostižnošću sreće i – nekako baš gadnjikavi!

Šta, na primer, ne valja sa Elizabethtownom, poslednjim Croweovim filmom?

Na početku filma kaže nam se i pokaže uspon i pad glavnog junaka (Orlando Bloom) – od ikone uspeha (mladog modelara patika u ogromnoj firmi) do karikature neuspeha (modelara koji nekako, ne zna se tačno kako, svojom greškom firmu ošteti za milijardu dolara!). S tako postavljenim glavnim junakom od kog su svi u bioskopskoj sali za cca tri minuta postali bolji, i to bez ikakvog zalaganja sa svoje strane, čačkajući (kao nos!) kapitalističku frku broj jedan – otkaz, autoru nema druge nego da junaka zaputi ka samoubistvu. Ipak, uz pomoć rediteljskih stilizacija i ostalih vrdalama odmah znamo da ni otkaz, ni samoubistvo nisu stvarni ni važni. I – jedan poziv menja sve: tata je umro, i to za vreme posete familiji u dalekom zavičaju. Još malo stilizacije sa frkom br. 2 – maminom emocionalnom nestabilnošću – i junak ulazi u realizam bez premca, u, ah, odgovornost zbog koje zanemaruje sve svoje želje i potrebe, pa i one za samoukidanjem. Jadan. Taj iznenadni, samosažalni muški realizam trajaće do kraja filma, sa izuzecima frka br. 3, 4 i 5, koje su opet stilizovane – hiperaktivno rođakovo dete (koje se leči filmskim efektima a la Antoinonijev Zabriskie point), smrt po sebi (tata nema šta da zameri sinu, te mu se i mrtav osmehuje, edipalni problemi rešeni) i komemoracija (na kojoj se okupljaju svi ti divni ljudi koji to zapravo uopšte nisu, a zovu se porodica).

I tako, umesto da se kao nezrelo derište pred neuspehom lepo ubije, junak zbog toga što mu je umro otac pokupivši valjda sav Tanatos, naprasno mora da uradi nešto ne manje teško i užasavajuće: mora da prihvati Eros – udvaranje lepe, duhovite, energične, ali i senzitivne stjuardese, što će ga možda čak odvesti, o užasa, u brak u kojem će mu lepa, duhovita, energična, ali i senzitivna žena ugađati u svemu i svačemu jer – što uradimo prvog dana, činićemo čitavog života, a naš junak, za razliku od junakinje koja samo što ne dubi na trepavicama, ne čini ama baš ništa da do te veze dođe.

Šta više, lako se da zaključiti da je stjuardesa za cipelarskog modelara bedna, utešna nagrada! Pre svog fijaska primenjeni umetnik je, shodno svojoj nejakoj zrelosti, bio u vezi sa devojkom koja ga je (našla krpa zakrpu!) napustila čim je čula da je propao u poslu. Kad se to dogodi, shodno svojoj nejakoj inteligenciji, momak ne uviđa da je njegova veza bila odnos mušterije i prostitutke, nego i dalje pati. I na kraju, shodno svojoj nejakoj moralnosti, junak se smiluje da prihvati stjuardesino nabacivanje tek kad ga na to podbode ljubomora prema njenom izmišljenom mladiću. Stvaaarno!

Da li bih radije gledala film o stjuardesi? Neki sa odgovorom na pitanje šta je zapravo stjuardesi koja s takvom žestinom nasrće da osvoji nešto za šta se niko drugi ne otima i što po sebi nije podatno? O da, ali pod uslovom da je triler. Da stjuardesa zna šta radi, barem za samu sebe, kao Linda Fiorentino u Poslednjem zavođenju, ako ne hičkokovski za sve nas. No, Crowe više voli melodramu, pa da joj se ruga, i male ljude, pa da ih prihvati takve kakvi jesu, a nama da sugeriše da život nije torta sa šlagom. (Bljak! Čak i psiholog će vam reći da to sebi ne ponavljate, ne verujete u to, a pogotovo da to ne govorite deci!) I tako, kod Crowea, osim ponovnog ujedinjenja šire svojte i rodbine, dolazi i do ponovnog osnivanja najuže porodice pod zastavom žene koja sad više nije ne to primorana društvenom normom, zavisna i priglupa, već sa ženom koja je svesna situacije i odlučna da slobodnom voljom istraje u reinstalaciji tog po mnogo čemu preživelog modela. Zašto za ime božje? Da bi jednog dana stepovala na sahrani? Kako plemenito, kako dirljivo, kako životno i, kako rekoh – gadnjikavo.