„Pop muzika je za ovce, a mi smo vukovi prerušeni u pastire“
iz filma The Divided States of America
Posle dve godine od fenomenalnog nastupa u SKC-u
Laibach se vraćaju na mesto zločina. Ovoga puta sa mnogo više saučesnika iz publike. Muzički i scenski gledano, stiče se utisak da su pronašli svoju apsolutnu formu za novi milenijum, zvuče uigranije nego ikada, sa uvežbanim osećajem za teatralnost i distancu, a svi hitovi koji promovišu kompilacijski album
Anthems, u koje sada spada i pilot singl sa prošlog albuma
Tanz mit mir, su dobili svoje zasluženo mesto na koncertu.
Ako je sudeći po reakciji i gužvi, što je uvek dobar parametar nečijeg nastupa, dobar glas u vezi sa njihovom novom postavkom i nastupima se pročuo ili je već fama oko Laibacha dovoljno narasla za ovih 20 godina da je SKC možda bio premali da primi sve one koji su želeli da ih vide.
Jedini eventualni problem to što je za stalne posetioce njihovih koncerata deja vu efekat sa promotivnog koncerta album WAT sa iste lokacije iz februara prošle godine dosta jak. Ali zato je tu u pomoć uskočio jedan poduži video zapis.
U jeku preočigledne podeljenosti američke nacije koja je oduvek ležala na demokratsko-republikanskom polaritetu, ali je sada zbog ludila oko Iraka i kovčega koji se vraćaju odande još podeljenija, Laibach kao večiti borci za slobodu i pravičnost našli su se pozvanim da na jedan dokumentaran način pribeleže moralni zapećak u koji je američka nacija zapala.
Čitav koncept filma The Divided States of America, koji je prikazan pre samog koncerta, negde je (ne)svesno prenošenje jugoslovenskog koncepta na trenutnu američku situaciju u pogledu razdvojenosti nacije i moralne degeneracije dato kroz izjave najrazličitijih fanova koje su članovi benda sretali tokom turneje po Americi.
Mali problem je i to što se sve vreme koncept komentarisanja situacije u Americi meša sa potpuno frenetičnim fanovskim komentarima u vezi sa samim bendom, gde, s jedne strane, ne čujemo nijednu ne lošu, nego mlaku reakciju na sam bend (što možda ima logike ako su fanovi u pitanju i ako je njihova turneja u pitanju), ali, s druge strane, posledica toga je pad u gotovo istu zamku u kojoj se našao i Michael Moore, jer čujemo ne moralno ispravne stavove (kojima Laibach verovatno teže), već većinski samo prodemokratske.
Opet, Laibach su svesno iskoristili trenutno izrazitu međusobnu netrpeljivost ljudi
unutar američke nacije da plasiraju svoj/opšti koncept o razjedinjenosti ljudi. Ali koliko god to lepo ili teatralno zvučalo, Amerika nije ex-Jugoslavija. I apokaliptična propovedanja
Petera Mlakara, predstavnika filozofske struje
NSK, zabeležena u filmu, gde on upozorava na mogućnost građanskog rata, nisu isto što i svojevremena opomena Srbima da treba da se pokaju za nedela počinjena 90-ih. U slučaju Srbije građanski rat je bio realnost, u slučaju Amerike u najboljem slučaju samo najgori mogući scenario. I to verovatno nekog holivudskog filma.
Jedan od intervjuisanih je dobro podvukao da mu je jasno šta Laibach žele da poentiraju u ovom momentu u Americi, ali da tu vrstu mentalne opresije koja je postojala u istočnoevropskoj zemlji on jednostavno nikada nije osetio u Americi, jer tamo prosto imaš izbora. Ako ništa drugo, izbora da – ignorišeš!
I film nekako udovoljava tom jednom delu publike sa ovih područja, koja jedva čeka da se nešto prokomentariše o nivou inteligencije i moralnosti američke nacije s jedne strane, ili već onih Amerikanaca koji su i presvesni situacije u kojoj se Amerika nalazi.
Stoga se bojim da su naši pastiri i pored sve interesantnosti koncepta i zanimljivih likova koji se javljaju u filmu (naročito je zanimljiv jedan fašista koji ih voli, ali je svestan da se samo poklapaju u imidžu a ne i ideologiji) ovoga puta preuzeli preveliki broj ovaca na sebe.
Komentari
Trenutno nema komentara.
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.