Pesme nekih trenutno enormno popularnih gitarskih bendova izgledaju kao poluzavršene skice u odnosu na male epove Jakoba Dylana. U tom delu se jedino i mogu povremeno praviti poređenja sa njegovim ocem. Wallflowers su muzički mnogo bliži punokrvnom gitarskom zvuku kakav sviraju Tom Petty ili Bruce Springsteen, Wilco ili Whiskeytown
Posvećenost koju zahteva preslušavanje ovog albuma u ovom milenijumu je retkost – ona vraća u prošlost u kojoj je muzika zaista mogla da nas negde izmesti, učini stvarnost drugačijom ili barem za trenutak unese svetlosti u naše male živote.
Grupu je 1990. godine osnovao
Jacob Dylan, koji je posle završetka ugledne privatne škole rešio da krene očevim stopama. Ali nije krenuo utabanom i širokom stazom koja ga je očekivala, već je put sam krčio a nasleđeni talenat artikulisao onako kako ga sam oseća. Ne kako su drugi očekivali.
Vrlo lako bih mogao da poverujem da je ugovor sa Virginom za prvi album (The Wallflowers – 1992) dobio zahvaljujući svom poreklu, ali sam isto tako siguran da bi svako iskoristio tu šansu. Veliki kantautorski talenat koji se do tada samo naslućivao pokazao je već na drugom albumu Bringing Down the Horse (‘96), koji je izašao četiri godine kasnije za Interscope pošto ih je Virgin najurio zbog očajne prodaje prvenca.
Slede dva Grammyja, visoki tiraži i, prvenstveno, gomila odličnih pesama: Invisible City, One Headlight; te hitovi: 6th Avenue Heartache i Three Marleenas.
Prave pauzu od četiri godine, za to vreme zainteresovanost muzičke industrije za roots-rock rapidno opada, tako da inače vrlo solidni Breach (2000) komercijalno loše prolazi. Za kratko vreme (dve godine), verovatno pod pritiskom izdavačke kuće, izlazi Red Letter Days, do tada izdanje najviše orjentisano ka mainstreamu.
* * *
Muzika koju u svom izrazu neguju
The Wallflowers najkraće se može opisati kao bazični rock. Odstupanja od tog muzičkog kursa tokom godina su bila vrlo mala, a dešavala su se uglavnom zbog izbora različitih producenata. Na aktuelnom izdanju
Rebel, Sweetheart u tom smislu nema bitnijih promena: za produkciju je zadužen renomirani Brendan O' Brien (Bruce Springsteen, Pearl Jam, The Black Crowes), kompletan autor je i dalje Jacob Dylan, a rock muziciranje je vrlo ozbiljno.
Jednostavno, ne mogu da se otrgnem utisku da pesme nekih trenutno enormno popularnih gitarskih bendova izgledaju kao poluzavršene skice u odnosu na male epove u koje nas uvodi iz pesme u pesmu Jakob Dylan. U tom delu se jedino i mogu povremeno praviti poređenja sa
njegovim ocem. Wallflowers su muzički mnogo bliži punokrvnom gitarskom zvuku kakav sviraju Tom Petty ili
Bruce Springsteen , ali i novom američkom rocku tipa Wilco (iz
A.M./Being There faze) ili Whiskeytown.
U laganoj How Far You've Come čak se mogu prepoznati i baladerski momenti Dire Straits, i to prija napaćenoj rockerskoj duši izmrcvarenoj od strane raznih pulena NME koji se fabrikuju iz godine u godinu. Pred kraj pesme mladi Dylan ovako rezimira: ”Sometimes a high wall is just a wall / Sometimes it's only there to make sure you / Feel small / Or may be there to save you from the depths / Of a much deeper fall”.
Prvi singlovi sa albuma su filmična Here He Comes (Confession of a Drunken Marionette) i tompetijevska The Beautiful Side of Somewhere. Moj favorit je ipak God Says Nothing Back – ne “prelepa i vanvremenska”, nego bolno istinita i inspirativna pesma.
Ovako počinje: “Seems like world's gone underground / Where no gods or heroes dare to go down / As teardrops from a hole in heaven come / Overhead like ravens dropping down like bombs / Through the morning silver- frosted glow / God says nothing back but i told you so / I told you so.”
Album je vrlo homogen i nema slabih strana, a svako novo preslušavanje je drugačiji put kroz The Wallflowers nebo.
Nagrada za posvećenost je velika: 12 priča, 12 filmova i jedan skoro zaboravljeni daleki svet.
Komentari
Trenutno nema komentara.
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.