Osnovna nevolja The Like je u tome što su veći deo izraza preuzeli od raznih grupa i solidno ukomponovali te uticaje, ali nisu formirali vlastiti identitet. Bilo bi licemerno konstatovati kako bi se umesto njih mogla slušati bilo koja od njihovih referenci jer zaista nije tako. Na mnogim mestima taj eklekticizam daje svežinu
The Like su vrhunski ovosezonski
američki proizvod za sofisticirane adolescente. Album otvara pesma
June
Gloom, i tu već sa naslovom nema šale. Pretenzije su epske, a nije heavy
metal.
U kreativnom smislu, gnevna tradicija grupa Throwing Muses i The Breeders
pomešana je sa nežnošću
The
Smiths i propuštena kroz
bjorkično pevanje, a sve to je onda urbanizovano
da se ne pretvori u Mariju McKee, i samo malo napunjeno elektrikom da se ne
udalji mnogo od širokogrudog američkog rocka za autoputeve. Valjda da omladina
ne zaspi za volanom ako sluša ovu ploču u kolima. U Americi se vozačka dozvola
izdaje već sa 16 godina.
Na nivou strukture pesama The Like gaje nedorečen pristup pop pesmi, izbegavajući
da išta formulišu kao besraman i zaokružen pop hit, ali da svaki komad ipak
zove na ponovno slušanje. Perfidna taktika koja će ih učiniti obaveznim inventarom
srednjoškolskih soba.
Ili, rečju, The Like zvuče kao bend kakav bi Kirsty MacColl napravila da
se rodila 1984. u Holivudu.
U izvođačkom smislu, što je neobično važno za ciljnu grupu, čine ih tri devojke,
kćerke poznatih muzičara,
Costellovog bubnjara
Pete Thomasa, producenta Mitchella Frooma i Geffenovog impresarija Tonyja Berga,
koje su svoju žanrovsku pripadnost deklarisale turnejama sa Maroon 5, Rooney
i Phantom Planet, a naročito se diče time što su komponovale sve pesme i svirale
sve instrumente.
Ploču je producirala Wendy Melvoin, nekadašnja diva Princeovog pratećeg benda,
ili pak sestra pokojnog Jonathana, koji je bio tour klavijaturista Smashing
Pumpkinsa, čija je smrt dovela do sklanjanja bubnjara Jimmyja Chamberlina iz
benda. Miks je obavio Alan Moulder (
Depeche
Mode, Ride, My Bloody Valentine), što samo potvrđuje ambicije koje stoje
iza ploče.
Osnovna nevolja The Like je u tome što su veći deo izraza preuzeli od raznih
grupa i solidno ukomponovali te uticaje, ali nisu formirali vlastiti identitet.
Bilo bi licemerno konstatovati kako bi se umesto njih mogla slušati bilo koja
od navedenih referenci jer zaista nije tako. Na mnogim mestima taj eklekticizam
daje svežinu. Međutim, u njihovoj muzici nema magnetičnosti i taj iracionalni
momenat bi mogao biti prepreka čak i na putu do tinejdžerskih srca koja štošta
prepoznaju instinktivno.
Da se shaneblackovski izrazim, The Like su idealan soundtrack za podle male
geekove koji istovremeno osećaju duboku tugu i snažnu erekciju dok im se najbolja
drugarica žali kako ima problema sa dečkom.
Kada se podvuče crta, nas ostale, koji nemamo više drugarice ili erekciju,
muzika The Like stalno poziva da se u plejer pristavi neki nosač zvuka od grupe
that dog., sličnog sastava i očinskog backgrounda, takođe nekada na Geffenu.
Međutim, onima koji ne znaju za that dog. The Like mogu biti vrlo dobri.
Komentari
Trenutno nema komentara.
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.