Život ovog Don Žuana, koji više nije u cvetu mladosti, preterano je uređen, a čini se da zanimljivi događaji počinju upravo na obodu njegovog proračunatog sveta. Često Donova maršruta obilaska ljubavnica iz prošlosti liči na otegnut službeni put: nimalo ne uživa u samom procesu jer mu je samo važno da otkrije zaista ima li biološkog sina
Scenario: Jim Jarmusch
Uloge: Bill Murray (Don Johnston), Julie Delpy (Sherry), Heather Simms (Mona), Brea Frazier (Rita), Sharon Stone (Laura Miller), Jessica Lange (Carmen), Tilda Swinton (Penny), Jeffrey Wright (Winston)
Žanr: drama/komedija
Trajanje: 106 minuta
Proizvodnja: 2005.
Producenti: Jim Jarmusch, Jon Kilik, Stacey E. Smith
Muzika: http://www2.fanscape.com/brokenflowers
Zvanični sajt: http://www.brokenflowersmovie.com
U filmu
Dead Man (Jarmusch, 1995), muzika
Neila Younga ima, čini se, podjednaku ulogu kao i likovi. Značaj je uočljiv i u
Slomljenom cveću gde se devojka koja aranžira buket zove -
Sun Green, po jednoj Youngovoj pesmi. Intrigantno je onda što reditelj kod kojeg muzika ima toliku težinu, u svom najnovijem ostvarenju potencira tišinu.
Odsustvo muzike okružuje Dona Johnstona (Bill Murray) poput vakuuma staklenog zvona. Život ovog Don Žuana, koji više nije u cvetu mladosti, preterano je uređen: njegov enterijer je besprekoran, a on uvek ležerno elegantan u trenerkama Fred Perry, identičnog kroja ali u asortimanu boja. Donova statičnost u kompletnom je kontrastu sa haosom koji vlada u susednoj kući, kod Winstove sedmočlane porodice.
Tokom filma, žene sa kojima dolazi u kontakt ističu sličnost Donovog imena sa imenom glumca koji je osamdesetih bio zvezda serije Miami Vice: dvojica nerazdvojnih detektiva, belac i crnac, funkcionisali su kao odlična ravnoteža suprotnosti. Na jasnom kontrastiranju haosa/reda, muzike/tišine, fizičkog/virtuelnog, ženskog/muškog (roze/plavog) zasnovan je i ovaj film.
Gledalac je uglavnom pod staklenim zvonom sa Donom, čini se da zanimljivi događaji počinju upravo na obodu njegovog proračunatog sveta. Niti je on naročito zainteresovan za nesvrsishodno udubljivanje u višak stvarnosti koji ne doprinosi velikom cilju – otkrivanju činjenice da li zaista ima devetnaestogodišnjeg sina i sa kojom od brojnih bivših.
Često Donova maršruta obilaska ljubavnica iz prošlosti liči na otegnut službeni put: on ganja podatke i nimalo ne uživa u samom procesu. Iako pozicioniran iza volana, zauzimajući upravo hipotetički prostor protagoniste, gledalac se često oseća frustrirano jer je strogo usmeravan ka cilju a uskraćena mogućnost da se kod epizodnih ženskih likova zadrži duže i o njima sazna više. A ovom zaista depresivnom ženoljupcu stalo je upravo da ne ugrozi privid kontrole. Jedna u nizu bivših, Dr Carmen Markowski (Jessica Lange) stručnjak je za komunikaciju sa životinjama: „One ti mogu reći šta žele da uradiš, ali ne znači da je to najbolje za njih“.
Duhovita, naizgled kičasta upotreba roze boje dočarava način na koji Don posmatra predmete koji pripadaju ženama: kao uljeze fine za oko, ali dugoročnu pretnju koja mu može ugroziti lični prostor. Spora, bešumna zatamnjenja takođe pripadaju nekome ko nikad nije u žurbi, ko je gospodar svog vremena. Donov pogled zadržava se tokom vožnje na retrovizoru duže od letimične provere – deluje kao da traži nešto više od paralelnih pruga koje se beznačajno gube u prevaljenoj razdaljini.
Na rubu opažajnog polja ostaju upravo one vrednosti koje su u
Noći na zemlji (1991) bile toliko ljudske: nepredvidljivost uglavnom nanosi bol ali je ujedno jedini izvor istinskog zadovoljstva i lepote. Na kraju je beznačajno da li je Don zaista pronašao sina: tih devetnaest godina je nenadoknadivo vreme – lišeno dnevnih zapetljancija na kojima se i gradi autentična bliskost, ali i netrpeljivost.
Gledalac je prema Donu mahom ravnodušan, a sažaljenje je nepotrebno: sâm je odgovoran jer je izabrao tu vrstu egocentričnog maskuliniteta. Far ravnomerno kruži oko rezigniranog Dona dok se njegov pažljivo konstruisan narcisoidni svet ruši. Film počinje i završava se predivnim ženskim vokalom (
Holly Golightly) koji peva:
Words disappear/ Words once so clear / Only echoes/ Passing through the night... Uvodne sekvence prikazuju vrlo konkretan put koji roze pismo prevaljuje od pošiljaoca do primaoca, afirmišući fizičko (a ne virtuelno), nepredvidljivo (a ne strogo kontrolisano).
Komentari
Trenutno nema komentara.
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.