Texas se već godinama grčevito drže dobro razrađene formule, pa stalno imate utisak da slušate jedan isti album. Ima tu i emocija, i neposrednosti, ali je sve previše slatko, prijemčivo, spakovano, politički korektno. Ne toliko veštačko, koliko već viđeno
Kod njih nema ekstrema ni rizika. Sharleen Spiteri, alfa i omega ove glazgovske sedmorke, dovoljno je seksipilna da zaintrigira muškarce, ali i utonirano suptilna - da ne iritira žene. Što vizuelno, što muzički.
Dovoljno je zaviriti u omot novog albuma
Texasa i videti da se među saradnicima nalaze moguli Mike Hedges (da li treba spominjati U2, Travis, Manic Street Preachers) i Brian Higgins (vlasnik producentske kuće Xenomania, odgovorne za Sugababes i Girls Aloud). To svakako ne moraju biti reference kvaliteta, u surovom pop svetu presudan je uspeh na blagajni.
Drugim rečima, malo toga je ovde prepušteno slučaju. Otuda i tako česte paralele sa prekretničkim albumom White On Blonde (1997).
Posle nekoliko preslušavanja i oscilovanih utisaka, Texas prolaze polovično. Kada su u formi, umeju da upletu prinsovski soul, vedrinu Beautiful South, pa i disko-pop u krvnom srodstvu sa
Kylie. Dvadesetogodišnje iskustvo, od čega polovina u samom vrhu, i više je nego dovoljno da znaju šta se od njih očekuje, a kako da se nikome ne zamere.
Zato ćete Sharleen čuti na Top of the Popsu, Virgin radiju, uz malo sreće u lokalnom frizeraju, ali i kod Joolsa Hollanda i na poslednjem albumu
Rammsteina. Među uspelijim pesmama su sanjive
Nevermind i
Red Book, atmosferične klavijature u
What About Us i
Sleep, duet sa Paulom Buchananom iz Blue Nile. Šarlinin vokal na momente neodoljivo podseća na Skye Edwards iz Morcheebe, što nikako nije loš znak.
Texas se već godinama grčevito drže dobro razrađene formule, pa stalno imate utisak da slušate jedan isti album. Ima tu i emocija, i neposrednosti, ali je sve previše slatko, prijemčivo, spakovano, politički korektno. Ne toliko veštačko, koliko već viđeno. A publika nemilosrdno traži svežinu.
Problem je što Texas nikada neće biti maštoviti i uzbudljivi kao
Saint Etienne ili Ivy. Čak i da to svesno ne nameravaju, imate utisak da je sve - od nota do nijansi na omotu - osmišljeno, retuširano, tačno na svom mestu. Zato i singlovi deluju kao klonovi sa best-ofa. Daleko su oni od pop bljuzgavice, zlata i veštačkih noktiju, ali
Red Book je slobodno mogao biti izdat pre 10 godina i ne bi se primetila razlika.
Red Book je pevljiv i "na prvu loptu", ali, pored toliko novih i zanimljivijih bendova, ne morate mu se vraćati. "Ok" i "nije loše" nije ni dovoljno dobro. Kad se svedu računi, ne može više od sredine skale.
Komentari
Trenutno nema komentara.
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.