Pucanj pre poljupca za laku noć

Scenario: Shane Black
Uloge: Robert Downey Jr., Val Kilmer, Michelle Monaghan
Žanr: noar/drama/komedija/akcija/triler
Trajanje: 103 min.
Proizvodnja: USA, 2005.
Web: http://kisskiss-bangbang.warnerbros.com

Jedan od onih filmova koji se nameću sopstvenom unikatnošću, bilo da ćete ga olako otpisati kao tek najnoviju inkarnaciju noara propuštenu kroz filter filmskog a i svakojakog drugog popkulturnog nasleđa minulih godina, ili ćete ga pak prigrliti kao jedini istinski dašak svežine u 2005. godini, bar kad je o Holivudu reč. I premda mi je ono prvo prošlo kroz glavu u trenutku kada glavni junak/narator kreće uspostavljanje ironijske distance spram fabrike snova i njenih produkata (kako celuloidnih tako i onih od krvi i mesa), sve se to brzo rasprši čim se oseti iskrenost koja zrači iz gotovo svake replike, igre reči; iz svake razmene osmeha, psovki, olova...

Prividna banalnost koja zrači iz naslova zapravo je odsustvo bilo kakve pretencioznosti vezane za samu priču i njene junake. U posttarantinovskom dobu bleferskog paradiranja formom i verbalno-vizuelnom stilizacijom, Blek jasno stavlja do znanja ko je (između ostalih) poslužio kao inspiracija za briljantne filmove kao što su Ulični psi ili Prava ljubav (ko želi da veruje u obrnutu hronologiju, neka mu je na volju). Kis-kis Beng-beng prvenstveno se trudi da opravda naslov, a sve ostale reference i doskočice na stranu. Zato ni pomenutu ironijsku distancu ne treba shvatiti kao ništa više do produžetak te samosvesne ogoljenosti. Jer ključ je ipak u tome da li se iza svega toga nalazi nešto više. A pod uslovom da ne nasednete na autorov zamajac kako je u pitanju puka parodija, vrlo brzo će se ukazati ono što je i prava vrednost ove žanrovske igrarije. Likovi.

Likovi koji nisu tu samo da izgovaraju kul replike, da izvode vratolomije, krvare i umru (ili čudom prežive). Zapravo, rade oni sve to, u najboljoj tradiciji junaka iz filmova Renija Harlina, Džona Mektirnana, Tonija Skota... Ali premda su filmovi kao što su Poslednji skaut ili Dugi poljubac za laku noć nesumnjivi klasici žanra, nešto je tu izgubljeno u prevodu, čak i kada je istovremeno oplemenjeno autorskim pečatom konkretnog reditelja. Toni Skot je bio blizu, ali likovi kao punokrvni karakteri koji odišu jednom nepatvorenom životnošću dok se probijaju kroz priču satkanu od čistog fanovskog palpa zasijali su punim sjajem tek sada kada se Blek odvažio i preuzeo na sebe ulogu reditelja. Naročito kada ih oživljavaju Robert Dauni Džunior i Val Kilmer, među najboljim od karakternih glumaca svoje generacije. Zaista odavno nije viđen bolji badi film, ako ne računamo nedavne Piksarove klasike.

I zato je ovaj film nažalost (ili na sreću) usamljen. Bez mogućnosti za adekvatno poređenje, pa i kvalifikaciju ili prosto trpanje u subžanrovsku fioku, a bez da išta zaškripi i zaglavi se. Humor kojim film obiluje proizilazi iz likova i situacija kroz koje oni prolaze, bez usiljenosti, bez artificijelnosti karakteristične za svaku (pa i uspelu) parodiju. Kis-kis beng-beng je upravo ono što i naslov (is)poručuje, ispričano od strane jednog od najboljih savremenih holivudskih pripovedača, dočarano kroz zamamne krokije životnih priča junaka kojih se ne bi postideli ni pisci svih onih noar klasika čiji se naslovi provlače kroz film.