Siguran znak da je jedan bend zapao u kreativni ćorsokak jeste kada čujete kako najavljuje „povratak u formu“. Kao skorije primere tog rockerskog oblika samonametanute krivice možemo uzeti Metallicu i R. E. M. kod kojih je pozivanje na „slavnu“ prošlost ukazivalo zapravo na nedostatak uzbuđenja i zanimljivih ideja u muzici koju su napisali tokom prve decenije 21. veka (zapravo, Metallica mnogo duže).
( Warner Music Group)
Slučaj britanskog sastava Suede je zanimljiv na svoj način. Izrastao na tradiciji „britanske ekscentričnosti“ (koju određuju imena poput Oscara Wildea i Davidea Bowiea), ukorenjen najizrazitije u glam-rocku, početkom devedesetih je na prvencu Suede (1993) i albumu Dog Man Star (1994) rock muziku učinio zanimljivom generacijama koje se ne opterećuju zastarelim seksualnim uzusima, jednako koliko i devojčicama koje osećaju neodoljivu potrebu da vrište u prvim redovima. Međutim, iako to nije bilo toliko očigledno na Coming up (1996), odlazak gitariste Bernarda Butlera označio je i promenu stila, odnosno omekšavanje i odlazak u vode gitarskog popa.
To nas, nakon niza bledih izdanja i pauze, dovodi do priče o Bloodsports. Ono što je prva dva albuma Suede činilo izuzetnim jeste borba dva teška ega (pevača Bretta Andersona i pomenutog Butlera, koji je od gitar monstruma u najpozitivnijem smislu te reči dogurao do toga da bude najzaslužniji za „slučaj Duffy“) koja rock muzici daje ono najbolje – čini da bend zvuči napeto i „neobuzdano“. Nasuprot tome, novi album po suštinskoj odlici ostaje u ravni post-Dog Man Star izdanja – na njemu je, u najvećem delu, bend potpuno podređen Andersonu (što je i dovelo do objavljivanja prethodnog albuma New Morning i pauze), i zvuči korektno ali monotno, sa veoma lošim početkom (blago euforična Barriers koja evocira U2 iz osamdesetih) i pesmama koje vas ozbiljno dovode u iskušenje da prekinete sa preslušavanjem albuma (npr. Sabotage). U takvoj situaciji ni sasvim korektan singl It Starts and Ends With You ne pomaže mnogo.
Razočaranju doprinosi i utisak da je bendu promakao očigledan zicer. Okosnicu Bloodsports su zapravo trebale da čine Hit Me i Sometimes I Feel I’ll Float Away u kojima Richard Oakes najzad zvuči kao gitarista velikog benda spreman da zaista „zgazi“ distorziju i potisne Andersona u drugi plan (najzad), dajući muzici Suedea toliko žuđenu protivtežu.
Ovako, rekao bih da je bend ostao veran svojoj „lošijoj prošlosti“. Pritom je uspeo i da promaši prazan gol. U svakom slučaju, previše pehova.
NAPOMENA:
Komentari ne odražavaju stav redakcije Popboksa već je ono što je u njima napisano isključivo stav autora komentara.
Da bi vaš komentar bio objavljen potrebno je da bude vezan za sadržinu teksta, odnosno da predstavlja mišljenje o objavljenom tekstu.
Nećemo objavljivati uvredljive, nepristojne i netolerantne komentare, kao ni one čijim bi se objavljivanjem prekršio Zakon o javnom informisanju.
Ukoliko nam u komentaru ukažete na činjeničnu, gramatičku, slovnu, tehničku i sl. grešku, bićemo vam zahvalni i prosledićemo informaciju odgovornima u redakciji, ali taj komentar nećemo objaviti.
Komentare koji se tiču uređivačke politike nećemo objavljivati, sve predloge (i zamerke, pohvale...) koje imate možete nam poslati e-mailom.
Komentari
-
Mile (gost)
| 12.03.2013. 22.57.38
Meni album zvuči mnogo bolje nego što ovde piše. Preoštra kritika.
-
zoran (gost)
| 13.03.2013. 08.11.37
Ja sam slusao ovaj album u celini, i zvuci mi sasvim OK. Pravi Suede sound !
Kada kazem pravi, mislim na onaj zvuk koji imaju maltene od samog pocetka, ne racunajuci prvi album koji je prastao od distorziranih gitara, ali opet imao tu neku svoju Suede - lepotu. Recezent ovog albuma , kako mi se cini nikad nije preboleo taj debitantski zvuk i to postavlja kao referencu.
Prica je vrlo slicna sa nekadasnjih "nikad prezaljenim" The Smiths. Oba benda su FANTASTICNA u svojim brit pop okvirima nezavisne scene.
U svakom slucaju pozdravljam ovakav povratak starih proverenih imena koja naprave album kojeg se ne bi trebalo stideti.
-
indiesurfer (gost)
| 13.03.2013. 13.34.44
Slazem se komentarima da album zvuci bolje nego sto je ocenjen. Iako su debi i njegov naslednik stekli kultni status medju Suede fanovima, istina je da ova dva albuma nisu imala ni priblizan komercijalni uspeh kao njihov treci album bez Buttler-a. U Americi su npr. prva dva albuma prosla potpuno nezapazeno. Bez obzira na sve, meni su sva tri ova albuma sjajna, ostatak ima svoje momente, a gledao sam ih i uzivo pre 2 godine na povratnickoj turneji i neverovatno je koliko dobro zvuce i koliko energije emituju uprkos svojim godinama. Nadam se da ce ovaj album proci malo bolje kod kritike i da ce Suede nastaviti sa radom i u buducnosti.
-
teget
| 13.03.2013. 17.44.36
Jedan glas za "dobra i tačna recenzija i slažem se sa ocenom".
-
Nebojsa (gost)
| 13.03.2013. 21.54.00
Zaista preostra ocena, ovo je posle Dog Man Star i prvenca najbolja stvar koju su napravili kao bend, svakako bolji od "Coming Up".
"New Morning" je bio krš.
Da se u Suede ne zasniva sve na antagonizmu Butlera i Andersona je dokazao njihov projekat The Tears, sasvim korektan album, potpuno lišen "tenzija" i pun dobro sročenih pesama - ništa boljih od ovoga što "Bloodsports" nudi. Razlika je samo u činjenici da je Butlerova gitara unikatno čudo.
Ovaj album je za solidnu sedmicu.
-
klin (gost)
| 14.03.2013. 09.01.33
Vise nego dobar album.
-
Mile (gost)
| 16.03.2013. 00.52.10
Već par dana slušam album i ionako pozitivni utisci, samo se još više popravljaju. Ma album je odličan! Definitivno jedan od 3-4 najboljih "Suede" radova ("kolje" se sa "Coming Up" za 3. mesto, ali sud vremena će odlučiti). "A New Morning", pa i "Head Music" su smešni u poređenju sa "Bloodsports". Povratak na koji je vredelo čekati!
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.