Overgrown

(Republic)

Nakon unisonih i gotovo histeričnih hvalospeva koje je pobrao za svoj debitantski dugosvirajući rad, nakon poduže medijske kampanje u kojoj je primao čestitke kako na osobenom stilu, tako i na kvalitetu kose i odabiru varijacija jedne te iste frizure i tokom kojih mu je s vremena na vreme dopadalo i da se ograđuje od novouspostavljene dubstep tradicije, James Blake se oglasio novim izdanjem.

Kada je krenula čitava ta pomama cinici i cepidlake su davali iskaze popt ovog „OK, shvatili smo da je dečko mnogo tužan i da zbilja voli elektronski zvuk WARP tipa..“, dok su se recenzentska pera utkrivala da smisle nove i što prikladnije kovanice (tako su Pitchforkovci ponudili 'elektronski gospel-folk')... Sva tri suda se, nimalo neočekivano, mogu izreći i na račun ovog novog izdanja. Jer Overgrown na prvom mestu biva prilično ubedljiva zbirka varijacija na dalje prisutan okvirni koncept neprolazne melanholije i njoj saobraznih zvučnih rešenja.

U tom smislu neće biti razočaranja za sledbenike, ali ni novih argumenata koji bi suzdržane i protivne mogli da preobrate i prevedu u ljubitelje onoga što se sada već može nazvati prepoznatljivim stilom ili izrazom Jamesa Blakea. Uz neophodnu ogradu da Blake na ovom izdanju dosta primetno naginje ka redefinisanju savremenog R&B zvuka alternativnijeg i zahtevnijeg profila (shodno tome neizbežno je poređenje sa odličnim albumom Total Loss takođe friškog inovatora koji se kreće pod konspirativnim imenom How To Dresss Well). Blake na Overgrown svesno odustaje od drastičnih inovacija, što je očito već u prvoj/naslovnoj numeri koja se može opisati kao eterično nežni, gotovo onirički, meditativno-introspektivni pop, kakvim se Blake i nametnuo na većem delu debi-albuma. Dosta nalik naslovnoj, ali produkciono raznovrsnija je naredna I Am Sold,koja nosi blag, ali primetan otkolon na taj blakeovski kanon možda i najupečatljiviji trenutak čitavog albuma i primer Blakeove umešnosti da iznađe prekopotrebnu kosinu i unutar strogih granica već osvojenih teritorija.

Sveža facinacija ličnih iščitavanja i poigravanja narečenim R&B zvukom sadašnjice i bliske prošlosti najevidentnija je u odličnim numerama Retrogarde i Life Round Here, dok se u slučaju To The Last Blake pomalo nenadano primiče karakterističnom poznijem zvuku i stilu Sade Adu. Take A Fall For Me predstavlja ne pretereno smislenu, ali svako zanimljivu saradnju u kojoj Blake pomaže RZA  rap i spoken word deonicama začudnog značenja. Daleko uspelija je numera (zapravo, mini-oratorijum) Digital Lion u kojoj Blake svoje poimanje inovacije ukršta sa kraljem na tom polju, velikim Braianom Enom, a krajnji rezultat predstavlja kratak ogled na temu spoja sete u podmaklom stadijumu, sugestivne polifonije i jezovite elektronike.

Ovegrown je odličan album, sa tek jednom lošom pesmom (nepotrebnomim iskiznućem na polje potrošnog plesnog zvuka u The Voyeur) i jednom neraznatljivom (Dim), i u isto vreme album koji sa Blakeovih očito ojačalih pleća skida neizostavno teško breme očekivanja koja se nužno javljaju kod drugog albuma svake iole inovativne i osobene muzičke pojave, što James Blake definitivno jeste, iz kog god ugla vagali njegov značaj i konkretne domete.