Puna kapa Kapotija

Scenario: Dan Futterman (prema romanu Geralda Clarkea)
Uloge: Philip Seymour Hoffman, Catherine Keener, Clifton Collins Jr., Chris Cooper, Bruce Greenwood, Bob Balaban
Žanr: biografski, drama
Trajanje: 114 min.
Proizvodnja: 2005.
Zvanični web: www.capotefilm.com

Još u vreme kada je objavljen roman Hladnokrvno ubistvo, kružile su priče o kontroverznoj ulozi Trumana Kapotija kao hroničara istrage ubistva farmerske porodice iz Kanzasa, početkom 60-ih: je li Kapoti iskrivljavao činjenice u svom romanu, koliko je bio blizak sa jednim od ubica, Perijem Smitom (homoseksualni odnos?) itd. Film Kapoti ne pristupa prekretničkoj epizodi u Kapotijevom životu sa ove ekskluzivističke strane, niti kontroverzu traži u pojedinačnim odnosima pisca sa ostalim učesnicima drame. Kapotijev boravak u Holkombu dat je u elipsama, uz naznake otpora na koji je pisac nailazio u vidu diskrecije meštana i detektiva, a piščeva eventualna intimnost sa Perijem Smitom sporadično je pomenuta u jednom od dijaloga. Tema kojom se bave autori filma ponajbolje je sažeta u rečenici koju izgovara Philip Seymour Hoffman u ulozi Kapotija: “Voleo bih da napišem kraj knjige, a da ga ne vidim”.

Drama u Kapotiju izgrađena je na dvostrukosti pozicije glavnog junaka, kao pisca i neminovnog učesnika u tekućim zbivanjima o kojima piše. Budući nakalemljeni na jedan događaj i na neki način spremni da se dopunjuju i sarađuju, produkcija romana i sprovođenje sudskog procesa i smrtne kazne deluju kao aktivnosti istog reda, jednako indiferentne prema naizgled neminovnoj smrti osuđenika. Drama se uglavnom svodi na poređenje i sučeljavanje ova dva toka radnje (nastajanje romana i napredovanje istrage i suđenja ka smrtnoj kazni), a poredbeni postupak zamenjuje konkretne sukobe između likova unutar priče. Nedostatak konkretnih sukoba u radnji autori pokušavaju da nadomeste fingiranjem mini peripetija oko Kapotijevog angažmana da prolongira suđenje i naglašavanjem prevelikog, gotovo pozorišnog opsega stanja i emocija glavnog junaka.

U skladu sa ovim, glavni rediteljski princip je kontrast, uz vrlo često direktno sukobljavanje linija radnji vezanih za sudbinu romana i sudbinu osuđenika. Ovo je postizano u vidu naglih rezova sa zatvorskih i scena u Holkombu na scene zabava na kojima se o knjizi priča, i u vidu naporedne montaže scena javnog čitanja romana i “predstave” koju kroz prozor ćelije gleda Peri Smit. Princip kontrasta, nakon izvesnog vremena, deluje monotono, posebno ako se uzme u obzir da nema direktno pokriće u radnji, već je jasno da je reč o nekoj vrsti rediteljskog komentara, ponavljajuće stilske figure.

Jedna od prvih primedbi na glumu Philipa Seymoura Hoffmana kao podražavalačku i bez moći da nam približi lik Trumana Kapotija ne stoji. Lik Kapotija kreiran je, od strane scenariste ili već pisca knjige, kao čoveka koji neprestano glumi, manipuliše i pozira, te je Hoffmanov zadatak bio da glumi osobu koja u svakoj situaciji “izvodi”, kako pred drugima, tako i pred sobom. Otuda, možda, utisak da Hoffman imitira, a ne glumi. Ono što se Hoffmanu može zameriti jeste da, od trenutka kada Kapoti, pod pritiskom zbivanja u koja se upleo, počne da reaguje autentičnije, da se plaši, uzmiče, opija i pada u depresiju, koristi isti manir koji je do tada koristio kao sredstvo za oblikovanje Kapotijevog pozerstva. Otuda njegova uloga u poslednjoj trećini filma lebdi između patetične i neuverljive.

Ostaje utisak da su autori Kapotija želeli da ukažu na postojanje kontradiktornosti i drame u istinitoj priči, da ih prepričaju gledaocu, umesto da se ovima, u filmu, konkretno i bave.