O zečevima i ljudima

Ed (Ed)

Brazilski animirani film koji je osvojio simpatije kako žirija (posebno priznanje za najbolji animirani film), tako i trojice kritičara (nagrada u vidu ogromne lubenice!), a i publika je dobro reagovala. Ed je ime protagoniste istoimenog filma, i od prve scene nam je jasno da je Ed: 1) Antropomorfni beli zec koji se nekako obreo u film noar setingu i 2) Edu nisu sve šargarepe na broju, te je rešio da se ubije. Nakon toga film se cepa u dve linije priče, jedna prati Eda od bezbrižnih trenutaka, pa do onoga što je uzrokovalo njegov očaj (zečica, naravno), dok se druga linija priče odmotava mementovski unazad od trenutka kad je Ed prigrlio pušku, hrleći u susret prvom delu priče. Zaplet je zapravo relativno predvidiv, ali ga spašava solidna noir stilizacija i dobra animacija, kao i neke interesantne filmske posvete.

Bez granica (No Limits)

Ovaj dokumentarac koji stiže iz Bosne i Hercegovine dobio je posebno priznanje u svojoj kategoriji. Bez granica je priča o mladim ljudima koji se bave sportom (neka vrsta uličnog vežbanja) kao načinom da ispune svoje vreme, osmisle sopstvene živote i, možda i najvažnije, pobede u nadmetanju sa sobom, postavljajući uvek nove izazove koji nikad nisu u startu nemogući.

Isak još spava (Isac Is Still Sleeping)

Ovaj visoko stilizovani rumunski film bogat je simboličkim slikama, što i ne čudi pošto su tema filma snovi, i to snovi u kojima se neosetno (seksualno) sazreva i odrasta. Ubedljivost oniričkih prizora i očigledna upućenost autora u bazičnu psihologiju spavanja (npr. nestalnost brojeva i lucidan san), više su nego dovoljni za preporuku; doduše, isprva neobjašnjena i pomalo napadna začudnost može odbiti one manje strpljive sanjare sklonije filmovima sa tradicionalnim zapletom.

Koda (Coda)

Belgijski film u trajanju od (nategnutih) 23 minuta se bavi situacijom koja barem filmski deluje previše poznato i istraženo: romantično-seksualna tenzija između profesora (klavira) i mlade učenice; dakle, sledi dosta potiskivanja, premišljanja, ambivalencije, odbijanja, suza... Sve to na kraju vodi naglim odlukama i svojevrsnoj katarzi do koje dolazi u jednom na prvi pogled formalnom (ispit iz pevanja) a zapravo intimnom trenutku koji podele dve žene, odnosno jedna žena (profesorka) i druga (pomenuta učenica) koja je na putu da to postane.

Sam sa svima (Alone with Everybody)

Domaće snage su se pobrinule za ubedljivo najgori film u konkurenciji. Treba umeti pa snimiti kratki film od 20 minuta koji je toliko loš da niti jednog trenutka nije dosadan. Sam protiv svih je očito nastao kao (tragična) posledica gledanja previše američkih filmova, nakon čega je mladi reditelj pomislio: „Mogu i ja tako!“ Rezultat je nenamerna komedija u koju su smuljani gotovo svi klišei iz policijskih trilera, začinjeni sa malo akcije i krunisani neverovatno usiljenom dramom, gde nam svako malo komično bombastičan muzički skor sugeriše kako gledamo mnooogo ozbiljan film. Poređenje sa filmovima Draška Đurovića (Rođeni sjutra, Desant na Prčevo) nekako se prirodno nameće, s tim što potonji filmovi ipak imaju malo više duha i mnogo više namerne komedije (ili barem pokušaja iste). Ostaće misterija kako se ovaj film našao u takmičarskom programu, osim ako neko od selektora nije hteo da se na taj način malo našali sa publikom.

Ubice (Los asesinos)

U pitanju je još jedna ekranizacija istoimene priče Ernesta Hemingwaya po kojoj je već snimljeno nekoliko kratkih filmova, mada je najpoznatija dugometražna verzija u režiji Dona Siegela iz 1964. Najnovija adaptacija nam dolazi iz Kolumbije i u njoj ubice iz naslova dolaze u auto-perionicu u potrazi za lokalnim taksistom. Umesto njega nailaze na ljude koji, slično kao i oni, samo rade svoj posao, koji je, doduše, znatno prozaični i etičkiji od ubijanja ljudi za novac. Ali upravo će etika tih „malih ljudi“ (prodavac hrane i perač automobila) biti stavljena na probu u situaciji u kojoj čak i želja da se donese ispravna odluka ostaje potpuno bez značaja. Ako vam se takav otvoren kraj učini pomalo antiklimaktičnim, žalite se Hemingwayu.

Vrata života (Häivähdys elämää)

Petominutni eksperimentalni film iz finske koji je iz nekog razloga dobio posebno priznanje za eksperimentalni film zato što: „Stapa apstraktne prizore sa željezničke stanice sa nježnom muzikom, na ritmičan i lijep način.“ U tom obrazloženju žirija sadržan je i opis filma, i na to bi se teško imalo šta dodati, osim one priče o ukusima o kojima, naprotiv, obično vredi raspravljati, ali ne i kad je reč o eksperimentalnim filmovima koji se svode na muziku, ritmičnost i filtere u fotošopu.

Bendito Machine IV (Bendito Machine IV)

Španski animirani film koji traje taman koliko treba i koji je zasluženo proglašen za najbolji u toj kategoriji. Izuzetno dinamičan, duhovit i angažovan film. Ekološka problematika je očigledno u prvom planu, ali je stilizovana kroz sjajnu 2D animaciju tako da je od premise koja je u grubim crtama na nivou pamfleta napravljen divan mali animirani film, koji se ne iscrpljuje u pukoj zabavi već nas ujedno podseća na koliko i sami iscrpljujemo prirodu, i, u krajnjem obrtu, koliko je arogancija navodno superiornih bića ipak jedna relativna stvar.

Prva riba (První rybka)

Za razliku od gore pomenutog španskog filma, ova češka animacija je sasvim drugačija, počevši od forme (stop-motion), pa preko naglašene simbolike i na kraju jednog nežnog, lirskog tona. Prva riba je priča o ribaru koji doslovno peca svoje uspomene, i o devojčici koja još nema dovoljno uspomena, ali je zato puna snova. Lepa, poetična priča, koja je možda za nijansu preduga.

Moj život u svemiru (Kui ma olin kosmonaut)

Nemački dokumentarac o šizofreniji, odnosno o jednom konkretnom čoveku po imenu Oliver koji se svakodnevno bori sa ovom bolešću. S jedne strane je hvale vredan svaki pokušaj da se ljudima približi specifična tačka gledišta osobe koja pati od mentalne bolesti, a naročito šizofrenije koja je upravo kroz filmove tretirana tako što su pothranjivani razni mitovi o njoj; s druge strane, koncept da film nema jasnu narativnu strukturu (kao da je iz ugla samog Olivera), kao i to da se dosta scena rešava stilizivanom animacijom, zanimljiv je ali i kontraproduktivan, pošto film deluje previše fragmentarno i nezaokruženo.

Selo koje zviždi (The Whistling Village)

Već nakon reakcije tokom projekcije bilo je jasno da će ovaj britanski dokumentarac dobiti nagradu publike. Selo iz naslova se zove Kuskoj i nalazi se u nepristupačnim planinskim zabitima Turske, te njegovi žitelji neguju više vekova staru veštinu i tradiciju komunikacije zviždanjem. Selo koje zviždi osvaja publiku egzotikom, prostodušnim šarmom seljana koji demonstriraju kako im tzv. ptičiji jezik pomaže u svakodnevnom životu, kakve su prednosti starih tehnologija u odnosu na nove, i kako se tradicija uprkos svemu nastavlja (vidimo decu koja uče da zvižde). Krajnje simpatičan film koji ipak deluje nepotpuno u smislu potencijalno zanimljivih detalja koji nedostaju: kao npr. kako se na ptičijem jeziku kažu (tj. zvižde) neke uobičajene reči i fraze.

Bitseler (Bitseller)

Portfolio za Pixar! Bitseler možda nema kakvo dublje značenje za razliku od nekih drugih animiranih filmova, ali ova avantura koja nas vodi unutar kompjutera u trenutku stvaranja književnog dela predstavlja skoro savršen kratki film koji drži pažnju svih 10 minuta, sažimajući zaplet od koga bi se mogao skrojiti i kakav dugometražni film. Muzika (La Follie od Vivaldija) je perfektno uklopljena sa animacijom. Zabava za celu porodicu!

Plemeniti pastuv (Adelshingst)

I tako najzad dolazimo do filma koji je proglašen za najbolji na Festivalu. Plemeniti pastuv (Švedska) mešavina je igranog i animiranog filma; naime, živi ljudi su pretvoreni u dvodimenzionalne papirne lutke, kolaže sa kojima se reditelj poigrava u ovoj tročinki strukturisanoj poput španske serije. Upravo ova vrsta terigilijemovske animacije je i najveći plus za ovaj film, jer osim opšteg utiska začudnosti uspeva da neke situacije (posebno seks) učini daleko smešnijim nego što to one supštinski jesu, ali i da ujedno doda jednu notu odbojnosti spram likova; ta vrsta distance pak dobro ide uz ciničnu priču o osveti kućne pomoćnice koju ona sprovodi nad svojim napaljenim poslodavcem, a suštinski nad čitavim plemstvom. I dok humor povremeno funkcioniše (potpomognut animacijom), čitav taj kritički, klasni momenat je i previše agresivan i na prvu loptu, te se i sama priča, očišćena od sve stilizacije, lako da svesti na puki vic. Plemeniti pastuv je solidan film, ali u ovoj konkurenciji bilo je još ostvarenja koja su jednako (ili više) zaslužila zvanje najboljeg.

Zanos (Momentum)

Izuzetan eksperimentalni film koji kroz priču o komadiću čipsa i plesu (ma koliko to van konteksta zvučalo nepovezano) u samo 7 minuta uspeva da kaže (i pokaže) mnogo više na temu spontanosti, samopouzdanja i samospoznaje nego li kakve višesatne drame.

Ljudski faktor (Le facteur humain)

Dobitnik priznanja sa najbolji kratki igrani film, iako je u programu naveden kao eksperimentalni, pre svega pleni svojim konceptom. Naime, film je sastavljen isključivo od arhivskih snimaka koji predstavljaju vizuelnu potku za priču koja je isključivo data kroz pisma koja razmenjuju dvoje supružnika. Fascinantno je do koje mere se očigledno različiti prizori (mnogi iz starih reklama) lako uklapaju u naraciju koja prati entuzijazam mladog inženjera koji u duhu Fredericka Winslowa Taylora pokušava da primeni nove metode u razvoju industrije, pritom savetujući svojoj supruzi da isto to pokuša i u vođenju domaćinstva. Ljudski faktor je priča o opštoj mehanizaciji društva koja kreće od pozicije razumljive oduševljenosti pa do razočaranja u svemoćnost progresa, kako nas arhivski snimci vode dalje duž fabričkih traka… Pojedini segmenti u kojima naraciju zameni muzika podsećaju na Koyaanisqatsi, i mada film poseduje jedan postojan, gotovo hipnotički ritam, možda je mogao biti nešto kraći od 28 minuta; sem te (uslovno rečeno) zamerke, ovo je jedan od originalnijih filmova viđenih na Festivalu.

U slučaju opasnosti razbiti staklo (Emergency Exit)

Ruski igrani film u kome pratimo pomalo kafkijanske muke studenta koga muči zubobolja, a koja je pak tek sublimirani bol za sve ono što ga zaista muči u životu. Previše razuđeno, nedomišljeno, i bez neke jače poente; više nalik na skicu za film nego li kompletno delo.

Strvina (Carrion)

Surovi i sirovi minimalizam sa ulica Čilea. Dva dečaka se igraju pljuvanja na vozove koji prolaze, a onda im pažnju privuče nešto sasvim drugo…

Ono što ne staviš u supu, baca se (Was nicht in die Suppe kommt, geht ins Klo)

Kao ovaj film recimo? No, kritičarska zloba na stranu (ili u supu!), ovaj ekspirementalni švajcarski film, koji sa svojih nehumano dugačkih 24 minuta trajanja testira strpljenje, ipak zaslužuje izvesno poštovanje, ma koliko da je u njemu teško uživati. Nije uvek lako povući granicu između samodovoljnosti koja se izdaje za umetnost i umetnosti koja jeste samodovoljna. Nekada je zapravo dovoljno iza svega toga otkriti istinsko ubeđenje, na osnovu kojih se izdvajaju oni koji veruju od onih koji blefiraju. Ali da li je to dovoljno da ih nazovemo umetnicima? Ono što ne staviš u supu… je jedan od takvih performansa/filmova, jedan od načina da se prigrli život i potpuna sloboda, da se bukvalno uroni u nju. Neko će možda ovde pronaći i učitati još ponešto, meni je ovo sasvim dovoljno.

Kad prestanem da gledam (When I Stop Looking)

Još jedan film koji predstavlja svojevrsni test za publiku, ali to je u ovom slučaju i njegova poenta. Izlažući nas slikama koje ne želimo da gledamo (dugi kadrovi u kojima su u krupnom planu ljudi čija su lica deformisana odnosno izmenjena kožnim bolestima) ovaj film, koji je više nalik na didaktičku vežbu, tera nas da se naviknemo na drugost koja nam je instiktivno odbojna. 15 minuta averzivne terapije koja se završava sa... habituacijom? Šta se zapravo dešava kada prestanete da gledate? Na to pitanje neka svako sam sebi odgovori.

 

Povezano:

• KRATKOFIL PLUS 2013 (1) - Kratko i gorko-slatko
• sajt festivala Kratkofil plus