Devojčice, budite dobre

(Levo krilo, 2013)



Za naslov Devojčice, budite dobre se prvi put čulo u julu 2011, kada je ovaj roman u nastajanju, tada u fazi sinopsisa, osvojio Književnu stipendiju Fonda „Borislav Pekić“. Žiri je smatrao, a u obrazloženju i naveo, da će „omnibus roman Devojčice, budite dobre, kada bude bio dovršen i objavljen, predstavljati značajno delo savremene srpske proze”. Danas, dve godine kasnije, roman je pred čitaocima ali se predviđanja žirija nisu ispunila. Devojčice, budite dobre, naime, svakako nije „značajno delo savremene srpske proze“, već mlak, usiljen i zbrzan pokušaj političke angažovanosti.

Istina, na nivou sinopsisa, roman je zaista delovao prilično obećavajuće:
Okvir postavljen uvodnim, epistolarnim odeljkom čitaoca upoznaje s tim da američka firma, na samom kraju pretposlednje decenije prošloga veka, odlučuje da započne proizvodnju plišanih igračaka u tadašnjoj Jugoslaviji. To je krupnooki majmunčić, lemur nazvan Aja. Masovnu proizvodnju i očekivani globalni uspeh sprečava izbijanje ratova za jugoslovensko nasleđe i posledično, sankcije uvedene Srbiji. Na tržištu se pojavila samo prva serija lemura prilagođenih devojčicama koju su trgovački kanali raspršili širom istočne hemisfere. Prateći sudbine devojčica u čijim su se rukama, na ovaj ili onaj način, našli primerci te jedine serije igračaka, kako na Zapadnom Balkanu, tako i u traumatičnim regijama šireg okruženja, na Mediteranu i na prostorima nekadašnje Sovjetske imperije, ali i u naizgled sigurnim prostorima Beča i drugih zapadnoevropskih gradova, Babić ubedljivim pripovednim fragmentima ocrtava jednu univerzalnu kartografiju nesreće hronološki postavljenu između egzekucije i ekshumacije diktatorskog para Čaušesku.

U praksi – imamo već sasvim drugačiju situaciju. Prolog, u kome Kristijan Adler, menadžer novih investicija jedne američke firme, podnosi ostavku ne deluje baš previše ubedljivo, ali se na kraju ispostavlja da su upravo te prve stranice najbolji i najrazumljiviji deo romana. Krupnooki lemur ružičastog repa, Aja, prva i poslednja igračka proizvedena u fabrici osuđenoj na propast, postaje lajt motiv koji se prenosi iz segmenta u segment – ali taj prenos je mehanički i suštinski nebitan za priče koje Babić želi da nam predstavi.

Roman kroz dvadesetak segmenata/priča prati sudbinu devojčica koje su došle u dodir sa ovom nultom serijom plišanih igračaka. Babić skače sa jedne sudbine na drugu bez udubljivanja – segmenti su prekratki, nedorađeni i prepuni opštih mesta. Curice su izložene različitim vrstama terora: ima tu verskog fundamentalizma, pedofilije, incesta, psihičkog i fizičkog zlostavljanja u svim znanim varijetetima… Ipak, bez obzira što su životi malih junakinja neosporno tragični, napisano ne uspeva da kod čitaoca izazove bilo kakvu emotivnu reakciju. Stil je pretenciozan, rečenica često nejasna i nedorađena. Babić se iz petnih žila upinje da bude politički angažovan, ali u zbiru njegova proza više podseća na pamflet nego da umetničko delo koje pleni i tera na razmišljanje. Poenta se gubi u opštim mestima i nemogućnošću da se ambiciozni krovni koncept iznese na pravi način. Od svega, najjači utisak ostavljaju korice Marka Prokića, koje treba pohvaliti zbog jednostavnosti i efektnosti. Na žalost, isto se ne može napisati i za ono što se nalazi između korica. A to je već prepreka koja stavlja tačku na svaku dalju raspravu o ovom delu.