Komentar BBC-jeve specijalne emisije povodom deset godina postojanja brit-popa o današnjoj karijeri članova sastava Blur kaže: „Graham is an acclaimed solo artist and Damon is a cartoon“. Pomalo zlobno, ali ne daleko od istine
Na jedinom posteru
Blura koji sam kao svaka poštena indie-pop tinejdžerka imala na zidu svoje sobe sredinom 90-ih, nalaze se
Damon Albarn i
Graham Coxon. Zagrljeni.
Damon ima razvučen patentirani osmeh za postere, obučen je u cardigan ispod koga viri kragna košulje i izbledele farmerke koje mu stoje na kukovima, a oči mu se neprirodno plave. Izgleda veoma pristojno.
Graham stoji naslonjen na Damona (dakle, ipak nisu zagrljeni) iskrivljenog lica, sa flašom piva u ruci, u dva broja kraćim farmerkama, prugastoj majici i nekoj užasnoj jakni. Jedno oko mu je zatvoreno. Izgleda... Nenormalno.
Jeti u krdu
Gledajući danas ovaj poster, nikako ne mogu da shvatim kako to da je Graham izbačen (okej, otišao, ili šta god da se desilo) iz benda tek 2002.
Čak i u vreme najveće popularnosti Blura i izmišljenog rivaliteta sa Oasis, Graham se bunio protiv spota za Country House, izjavljivao da mu se Oasis dopadaju, izgledao srećnije u publici na koncertima Fugazia i Pavementa nego na koncertima sopstvenog benda, na kojima je prevrtao očima kada su svirali svoje najveće pop hitove, i davao izjave koje su se uglavnom kosile sa onim što bi ostali članovi Blura (Damon naročito) rekli.
Osim toga, zaista je bio nesnosni alkoholičar.
Ali, ostao je u Bluru još neko vreme i prva pesma koju je sam napisao i otpevao bila je You're So Great (tek 1997. na albumu Blur), najpuštanija pesma u polugodišnjem periodu na jednoj radio stanici, pesma koja je pomogla, bar jednoj tinejdžerki, da shvati da su prave stvari u životu retko kad komplikovanije od refrena ove pesme: „And I feel the light / In the night and in the day / And I feel the light / When the sky's just mud and grey / And I feel the light / When you tell me it's OK / Cos you're so great, and I love you“.
Izgleda da Mr. Coxonu nije bilo dovoljno to što su mu drugari iz benda dozvolili da pomalo petlja na poslednjem albumu, pa je već sledeće godine osnovao sopstvenu izdavačku kuću
Transcopic, i do trenutka kada zvanično postaje bivši član Blura izdao čak tri solo albuma.
Haos, buka i bes za odraslu decu
Prvi je The Sky is too high (1998), koji je od britanske muzičke kritike dobio kompliment „The others were more predictable“ u poređenju sa solo albumima ostalih članova Blura. I ovakva ocena je manje više-tačna, album je zaista nepredvidiv, eklektičan, na trenutke neslušljiv, ponajviše zbog Grahamovog pevanja (pesme Me You, We Two, Hard + Slow), ali i beskrajno zabavan (uz pesmu Who The Fuck? možete besno da se dernjate do mile volje), ponekad i iznenađujuće iskren (uvodna That's All Wanna Do, sa tekstom „My life feels so brown“). Centralno mesto te ploče ipak je pesma I wish sa možda najbriljantnijim stihovima u celokupnoj karijeri gospodina Coxona („I wish my life could last a thousand years / Then I'd be clever, and build a heaven“).
Sledeća dva albuma The Golden D (2000) i Crow Sit on Blood Tree (2001) pre svega zvuče kao beg od svega što ima veze se Blurom, uključujući i melodičnost. Pesme su često suviše bučne i pod uticajem američkog hc/punk zvuka. Ono što najviše fascinira je količina haosa, buke ili besa koju proizvodi jedna potpuno odrasla osoba u 30-im godinama svog života. Kao ilustraciju dovoljno je poslušati skejtersku himnu Jamie Thomas, ili Fags and Failure. Žanrovski, tu možemo svašta da čujemo: blues, heavy metal, folk/country, hc i ko zna šta sve još.
Očigledno je da je Graham veoma talentovan, ali isto tako je očigledno da ga ta činjenica ni najmanje ne dotiče. Svirajući sve instrumente, pri tom snimajući albume za nekih desetak dana i bežeći od strofa-refren forme, Mr. Coxon pravi teško slušljive albume.
Život u 100 sekundi
Ne bi li preduhitrio kolege iz Blura, nakon što je sredinom 2002. objavio da napušta bend, Graham već u oktobru objavljuje The Kiss of the Morning, ploču koja se (isključivo) bavi traumama nastalim nakon odlaska iz benda, rastanka sa devojkom sa kojom ima ćerku i lečenja od alkoholizma. U tom smislu, najpotresnije pesme sigurno su Baby, You’re Out of Your Mind („If you're gonna leave me behind, you don't have to talk so kind“) i Song for the Sick („I hope you’ll hear this song boy, cause I want your life to end!“) u kojima Coxon u manje od dva minuta po pesmi objašnjava veliku, i jedinu moguću istinu o krahu jedne ljubavi/prijateljstva.
Bolje momente ploče predstavljaju i suicidna vestern (da, vestern!) pesma Live Line sa stereotipnim stihovima I was your heaven, I was your hell i samoubilačkim vapajem u refrenu If in a week time you're not mine..., i ekstremno besna Do What You're Told To. Album zatvara Good Times, jedna od onih pesama za koje ne želite nikada da se završe. Već na drugo slušanje shvatićete da čak i stihovi poput „Feelin' like a fishy in a can“ ili „My drinking dragged me down, to the bars in cabbage town“ dobijaju smisao tek kad ih Mr. Coxon otpeva.
|
Najdraže izjave
Damon: „Video za Song 2 pokazuje kako mi doživljavamo sami sebe...“, Graham: „Da. Letimo po sobi i udaramo o zidove“.
Damon (o spotu za Coffie & TV): „Razgovarao sam o spotu sa jednim 17-godišnjakom. Rekao mi je da mu se baš sviđa kad tetrapak mleka ode u raj i tamo se sretne sa šejkom od jagode“.
Graham: „Bilo bi baš nezgodno da je završio u paklu. Tamo bi goreo i sve to. Ne znam kako bismo razgovarali sa decom o tome“.
|
Ovako iskren i potresan, a u isto vreme jednostavan album niste imali prilike da čujete još od Adore Smashing Pumpkinsa, s tom razlikom što je The Kiss of The Morning i zabavan. Ukoliko ste ikada bili ostavljeni ili razočarani u nekoga, volećete ovaj album.
Shvativši u međuvremenu da ga Blur ne žele nazad i da je solo karijera jedina koju ima, Happiness in Magazines (2004) izdaje za Parlaphone. I ovde je lako pronaći mnogo emocija iz prošlosti, što je najvidljivije u pesmama Hopeless Friend, Girl Done Gone i All Over Me...
Mr. Coxon i dalje priča priče iz svog života, koje ponekad zvuče banalno i smešno – Freekin' Out („Nothing to say, la la la la la lay“), a ponekad su na ivici patetike – Bittersweet Bundle of Misery („I love to watch your face in the morning light“). Ali ovoga puta spreman je da pogleda malo i svet oko sebe, i da ga iskritikuje – People of the Earth, No Good Time. Don’ Be A Stranger...
Hitovi i legende
Život Grahama Coxona se u međuvremenu dosta promenio, i sada je on homeboy, o čemu svedoči završna pesma Ribbons And Leaves („In an old house, in an old street, you found me and a TV“). Bez ambicija da bude misaona i duboka, Grahamova muzika zvuči stvarno, i najzad u skladu sa onim „everyone, wherever they are in the world, knows what ’la la la’ means“, što je izjavio pre mnogo godina. Dakle, mnogo pesama koje ćete moći da pevušite dok vozite bicikl.
Komentar BBC-jeve specijalne emisije povodom deset godina postojanja brit-popa o današnjoj karijeri članova sastava Blur kaže: „Graham is an acclaimed solo artist and Damon is a cartoon“. Pomalo zlobno, ali ne daleko od istine. Graham je 2005. osvojio nagradu NME za najboljeg solo izvođača, i imao veoma uspešnu izložbu slika (usput, svaki
artwork na omotima svojih albuma lično je naslikao). Takođe uživa veliko poštovanje novih britanskih gitarskih bendova:
Kaiser Chiefs i Hard Fi ga zovu da ide sa njima na turneje, a
Pete Doherty i Carl Barat rado gostuju na njegovim nastupima. Odvojeno, naravno.
Komentari
Trenutno nema komentara.
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.