Ovih dana obožavaoci sastava The Waterboys su počastvovani remasterovanim izdanjem njihovog najboljeg albuma - Fisherman’s Blues koji sa 10 ekstra snimaka nikada ranije objavljenih kompozicija i alternativnih verzija omiljenih nam pesama sa ove briljantne ploče predstavlja pravi dragulj. Negde između Londona i Njujorka na pitanja za Popboks je odgovarao osnivač i vođa ovog benda
Ovo je drugi put da
Mike Scott objavljuje snimke sa sada već legendarnih sessiona (prvi put je to učinio 2001. sa
Too Close To Heaven) na kojima je kroz nekoliko studija prošla impresivna gomila muzičara, tehničara i drugih gostiju u periodu od tri godine (1986-1988).
Album
Fisherman’s Blues grupe
The Waterboys je remek delo keltskog folka i countryja sa briljantnim slojevitim komadima načinjenim od srca i strasti jednog od najvećih britanskih sanjara.
Inspirisan irskom i škotskom tradicionalnom muzikom, pločama Woodyja Guthrieja, Hanka Williamsa,
Boba Dylana i uličnih svirača iz irskih zabiti, ovaj vagabundski testament keltskoj boemskoj duši je strastvena kolekcija milozvuka koji kao kometa prolaze kroz glavu slušaoca i zauvek menjaju njegov unutrašnji reljef.
Album je bio antiteza svemu što se događalo u rock muzici u to vreme. Malo je grupa koje su uspele da naprave takav dramatičan zaokret u svom konceptu, a da nisu izvršile samoubistvo. The Waterboys ne samo da uspevaju da očuvaju staru publiku, post-punkere i pop-romantike, već dobijaju novu grupu obožavalaca: britansku radničku klasu.
Ono što je
Bruce Springsteen učinio u Americi 10 godina ranije sa pločom
Born To Run, Waterboys su učinili sredinom 80-ih u Britaniji: sa 10 pesama dodujući obode svojih šesira i pozdravljajući sa blagim pokretom glave, poklonili su se rock istoriji i postali njen deo.
Povodom reizdanja ove ploče razgovaramo sa Mike Scottom.
POPBPKS: Fisherman’s Blues je po mnogima najbolji album karijere Waterboysa. Da li se slažeš?
SCOTT: Iskreno, volim sve naše albume. Na originalnom izdanju Fisherman’s Blues nalazi se nekoliko mojih najdražih kompozicija, ali da bi se dobila kompletna slika o muzici grupe u tom periodu treba slušati celokupni remasterizovan materijal i album Too Close To Heaven. Kada se sva ta muzika stavi na jedno mesto, vrlo je moguće da se dobije naš najbolji i najproduktivniji muzički period... do danas.
Irci i Škoti su poznati po strasti ka dobroj kapljici. Na albumu Fisherman’s Blues se oseća neverovatna živahnost za životom. Kakav se eliksir točio?
Apsolutno nije bilo alkohola! Nikada nismo pili u studiju, a ko jeste - bio je momentalno isključen iz projekta.
Koliko su slični sessioni Fisherman’s Blues i Room To Roam?
Skoro cela ploča Fisherman’s Blues je snimljena uživo, vrlo retko smo dosnimavali. A kada jesmo, uglavnom smo dodavali organ, klavijature i prateće vokale. Sve ostalo je snimano uživo, uključujući tu i moj vokal.
Što se tiče Room To Roam, albuma koji smo uradili sa američkim producentom Barryjem Becketom, uživo smo snimali bas, bubanj i mene (gitara/vokal), a sve ostalo dosnimavali u mix-studiju. Ja nisam preterano uživao u ovakvom načinu pravljenju albuma, ali tehnički je takav pristup doprineo boljem zvuku mnogih kompozicija na finalnom rezu ploče.
Možeš li da napraviš paralelu između njih i albuma Universal Hall?
To je bilo potpuno drugačije iskustvo. Ovu ploču smo uradili na veoma sličan način kao, na primer,
This Is The Sea ili prvih par albuma – gradili smo željeni zvuk naslagama pojedinačno snimljenih instrumenata. Samo smo na pesmama
Peace Of Iona, Christ In You i
Universal Hall uživo svirali
Steve Wickham i ja, i
Richard Naiff na klaviru u slučaju ove treće kompozicije.
Koliko je lako/teško održavati duhovni balans u moru punom ajkula koje je muzička industrija danas?
Održavati lični/spiritualni balans i integritet danas je moguće, ali potrebne su godine iskustva i puno udaraca o hridi u divljem moru i borbe sa lavovima! Jednostavno, nikada ne pokušavam da uradim nešto što se ne oseća ispravnim u stomaku. Nisam oduvek bio uspešan u tome, ali ovih dana mi je relativno lakše s obzirom na to da sam gospodar svoje sudbine pošto sam vlasnik diskografske kuće za koju i sam snimam.
Kako to da skoro sve tvoje pesme imaju jednu pozitivnu auru? Čini se kako do danas nisi napisao ni jedan konkretno tužan komad. Ili se ne slažeš sa tim?
Mislim da sam napisao nekoliko tužnih pesama ranije: Something That Is Gone, Where Are You Now When I Need You, The Thrill Is Gone..., ali ne toliko u poslednje vreme.
Postoji u tvojoj lirici osećaj misterije, romanse i istorije. Da li gradiš pesmu oko tekstova kojima želiš da kreiraš specifično raspoloženje ili prvo komponuješ muziku?
Češće krećem sa rečima, ponekad samo sa par njih. Tada reči sugerišu muziku, a ta muzika dalje sugeriše još reči i... eto pesme!
|
Albumi:
1983 - The Waterboys (Ensign/Chrysalis)
1984 - A Pagan Place (Chrysalis)
1985 - This Is the Sea (Chrysalis)
1988 - Fisherman's Blues (Ensign/Chrysalis)
1990 - Room to Roam (Ensign/Chrysalis)
1993 - Dream Harder (Geffen)
2000 - A Rock in the Weary Land (BMG International)
2001 - Rock in the Weary Land (Razor & Tie)
2002 - Too Close to Heaven (Phantom)
2002 - The Fisherman's Blues, Pt. 2 (Razor & Tie)
2003 - Universal Hall (Puck)
2005 - Karma to Burn (Pucka)
solo:
1995 - Bring 'em All In (Chrysalis)
1997 - Still Burning (Chrysalis)
|
O kome govori We Will Not Be Lovers?
O nekome ko je hteo da me odvede u krevet, a ja to nisam želeo...
Da li ponekad poželiš da si imao
Richarda Naiffa u grupi tokom snimanja
Fisherman’s Bluesa?
Ne, nikada nisam to poželeo.
Misliš da njegovo prisustvo ne bi promenilo ploču?
Nije mi dodatno bio potreban niko – sve je bilo perfektno kako je bilo. Svi muzičari su bili idealni.
Koliko je on važan tebi lično i koliko te inspiriše?
Obožavam ga na sceni. Uvek znam da bilo šta da se događa – odličan koncert ili teži nastup - Richard će se uvek divlje zabavljati, uživati i biti ponesen muzikom, tresti kosom kao što voli. Zbog njega je Waterboys grupa bogatija duhom i kvalitetom, a paradoksalno on takođe predstavlja i svojevrsni oslonac.
Da li će još materijala sa sessiona Fisherman’s Blues biti objavljeno u budućnosti?
Da, nadam se. Još je puno toga ostalo neobjavljenog. Najiskrenije mislim da je sa novim 2CD remaster albumom najkvalitetnije na videlu, ali ostalo je još dobrih stvari za kasnije.
Šta mislis o novim albumima Toma Verlainea? Da li si u kontaktu sa njim?
Nisam dosta dugo čuo ništa njegovo, mada vidim da ima dve nove ploče. Voleo bih da ih čujem. I dalje mislim da je on otprilike najbolji gitarista ikada. Naravno, posle Hendrixa.
Koje bi nove grupe Mike Scott danas izdvojio?
Puno mi se dopada kanadska grupa
Great Aunt Ida. Imaju odlične pesme, veoma cool muziku i fantastičnu pevačicu – takođe odličan novi album
Our Fall. Otprilike su tradicionalna melodična pop-amerikana bazirana na klaviru. Takođe, slušam puno irske i škotske folk muzike – toga mi nikada nije dosta.
Šta čitaš ovih dana?
Uvek po dve-tri knjige odjednom. Nešto što sam poslednje čitao a da je vanrednog kvaliteta je The Time Traveler’s Wife od Audreya Niffeneggera koji je prelep i veoma originalan roman. Preporučujem ga!
U poslednjih godinu dana pročitao sam nekoliko knjiga Johna Crowleya uključujući Little Big koju sam završio 20 godina posle prvog pokušaja. Takođe, čitam veoma dobrog religioznog pisca Davida Spanglera, bilo koja njegova knjiga je odlična!
Komentari
Trenutno nema komentara.
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.