Prvi Nihilizam

Scenario: Woody Allen
Uloge: Jonathan Rhys Meyers, Scarlett Johansson, Emily Mortimer, Matthew Goode, Brian Cox, Penelope Wilton, James Nesbitt, Ewen Bremner
Producenti: Letty Aronson, Lucy Darwin, Gareth Wiley
Direktor Fotografije: Remi Adefarasin (Elisabeth, Onegin, Band Of Brothers, About A Boy)
Trajanje: 124 min.
Proizvodnja: Velika Britanija/SAD/Luksemburg, 2005.
Web: http://www.matchpoint.dreamworks.com/main.html

Trijumfalno završivši svoju jednodimenzionalnu oneliner karijeru filmom Annie Hall, Allen je tokom osamdesetih metodično analizirao Felinija (Stardust Memories), Bergmana (Interiors), Strindberga (Another Woman) i Čehova (September), dodajući im svoj i dalje prepoznatljiv autorski pečat koji se ogledao u verovatno najjačoj rečenici među živim scenaristima. Tokom devedesetih je usledio umereni kreativni pad koji se očitovao katkad labavim eksperimentima na planu filmskog žanra. Opet, devedesete su ponudile i filmove Deconstructing Harry i Anything Else koji po gotovo bolnoj iskrenosti staju rame uz rame sa Hannah And Her Sisters i Manhattanom. Melinda And Melinda, poslednji film pre trajne selidbe u Veliku Britaniju pokazao je zanimljivu činjenicu da se Woody Allen, čiji je rediteljski genij često potcenjivan, najbolje snalazi kada za svoje filmove crpe inspiraciju iz pozorišta ili literature.

Negde u blagu osamdesetih sakrio se i film Crimes And Misdemeanors, remek-delo o nepostojanju boga i krajnje pravde, o zločinu i kazni, melodrama koja se završava porazom našeg junaka, svojevrstan anti-film.

Kroz sve svoje faze jedna od karakteristika koje su opstajale jesu dopadljivi likovi, pozitivni ili negativni, inteligentni ili usporeni, obrazovani ili neuki: svi oni su uvek bili ljudi sa kojima bi bilo interesantno naći se u istoj prostoriji. Allen je uvek koristio svoje filmove kao svojevrsnu samo-psihoanalizu pa je tako indikativno da u dva skorija, Harryju i Melindi, on postmodernističkim konstrukcijama, bespogovorno razjašnjava da su ti zanimljivi ljudi predmet fikcije, naglašavajući tako gađenje nad svetom, karakteristično za pozne godine.

Smestivši priču Match Pointa u milje britanskih relativno novih bogataša, sa ocem porodice kao nekakvim nedovoljno raspisanim Soamesom Forsyteom i u ovoj priči odsutnim Jolyonom, potomcima koji bledo i neinspirativno uživaju plodove porodičnog bogatstva ne došavši još do omiljenog Allenovog pitanja „zašto sam ja ovde?“ i glavnim likom, komformistom koji uplivava u taj svet, ne prezajući ni od ubistva ne bi li sačuvao svoj novostečeni status (u tumačenju jezovitog Jonathana Rhysa Meyersa) Allen je stvorio grupu ljudi koju je jako teško voleti, ali ih je moguće razumeti. Uz to, dodavši kao jedan od osnovnih motiva (uz zločin i kaznu) razmišljanja o sreći kao nasumičnoj pojavi na koju je nemoguće uticati niti je objasniti stvorio je jednu dominantno nihilističku konstrukciju, što je presedan, jer Allenovi likovi, retko religiozni, uvek su u nešto verovali, nešto što se nijednom crkvom ili hramom ne može dovoljno dobro iskazati.

Sa druge strane, film poseduje vrhunsku formu, razumevanja socijalnih prilika, psihologije, sjajnu upotrebu opere i mjuzikla kao buržoaskih vrsta umetnosti, na kraju, jedan nivo predstavljanja veoma redak u našem vremenu. Gledaoci Match Pointa u filmu će uživati, ali se neće dobro provesti.