Da se ne lažemo, svirka Sisters Of Mercy bila je idealan primer tezge, u onom najproračunatijem „uzmi pare i beži“ maniru. Bez srca, bez emocija. Andrew, ćelav i u nekakvom hokejaškom dresu delovao je pre kao rekreativac, a ne kao pop ikona na koju su srednjoškolke i srednjoškolci svojevremeno sekli vene
Mesto: stadion Tašmajdan, Beograd
Vreme: utorak, 13. jun
Produkcija: Millennium Show
Kakva je razlika između slušanja diska s njihovim najvećim hitovima i prisustva njihovom koncertu? Slušanje cedea je bolje i poštenije!
Beogradski koncert „povampirenih darkera“ samo je potvrdio razmišljanje u tom pravcu. Zapravo, da li se koncertom može nazvati nešto što je pre ličilo na drsku zvučnu provokaciju, na lažnjak, nego na poštenu svirku nekad kultnog benda? Čuješ klavijature a ne vidiš ih, čuješ bas a njega nigde. Masna dimna zavesa koja se nije spustala tokom koncerta pre je služila za skrivanje ovih nedostataka nego što je trebala biti efekat. Majka matrica i ritam mašina umesto živog mesa. Prst u oko svakom poštenom fanu benda.
Da budemo konkretni - svirka
Sisters Of Mercy bila je idealan primer tezge, u onom najproračunatijem „uzmi pare i beži“ maniru. Bez srca, bez emocija. Udar đonom na nostalgiju. Andrew Eldridge, ćelav i u nekakvom hokejaškom ili kakvom već dresu, delovao je pre kao rekreativac, kao ocvala mlada, a ne kao pop ikona na koju su srednjoškolke i srednjoškolci svojevremeno sekli vene.
Zapravo, ova svirka trebala je da ima dve svrhe: one starije da vrati u film sretnog detinjstva, a mlađe generacije da uživo podseti na jednu od lekcija iz muzičkog odrastanja kroz koju bi bilo poželjno proći. Realno, i jedni i drugi su ostali uskraćeni za zadovoljstvo, za pravu predstavu. Kada i najzagriženiji fanovi benda napuste koncert sa osećajem prevare na licu, stvari postaju dovoljno jasne. Bilo je ovo podgrevanje jela koje je jako davno izgubilo svoju aromu, pa je ostavilo bljutav i opor okus u ustima. Nešto što refleksno ispljunete iz sebe jer vam nimalo ne prija.
Svojevremena najava ovog koncerta, kroz koju se provukla konstatacija da smo eto „koncertna zabit za islužene i zaboravljene bendove“, potpuno je u slučaju Sisters Of Mercy opravdala sebe. Okej, masa se primala na svaki Aldrigeov uzdah i vrištanje dveju gitara, ali, zar to nije ritual koji prati gotovo svaki ovdašnji koncert, ma ko god došao da svira?
Nepostojanje faktora racionalnosti, koji će kanalisati strasti u dovoljnoj meri da razlučimo dobar koncert od lošeg ili dobru tezgu od loše, samo će ići u prilog neiživljenosti ovdašnje omladine, prouzrokovane izolacijom zemlje u kojoj živimo, koja nas je zakinula za mnoge muzičke događaje koji su se događali u periodu kad im je i bilo vreme da se vide.
Beograd je Eldorado za ovakve vrste koncertnih muljavina. Dok je god tako, nema nama dobre zabave. Svirka Sistersa je samo očigledan primer ustanovljene dijagnoze. Okej, ima ljudi koji se ni po cenu fizičkog obračuna neće složiti sa ovim redovima, ali prosto, delovalo bi licemerno da je napisano drugačije. Ko nije bio na dotičnoj svirci, makar je sačuvao trunku dostojanstva.
Jer, bolje je neke stvari zadržati tamo gde im je mesto, u kovčežiću sa uspomenama. U suprotnom, bedak je zagarantovan.
Komentari
Trenutno nema komentara.
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.