Live je sredinom 90-ih nekim slučajem isplivao na grunge talasu, poput mnogih drugih bendova bivajući pogrešno identifikovan sa istim pravcem. Domaća publika ih se može sećati po hit albumu Throwing Copper, i nekoliko često emitovanih spotova, posle čega je, bar nama ovde, izgledalo kao da je Live potpuno nestao. Ali, ne lezi vraže...
Reći da postoji velika kvalitativna razlika između ukusa kritičara i ukusa širih konzumentskih masa predstavljalo bi potcenjivanje sposobnosti ovih drugih. Nije greh da se izvođač otvoreno prilagođava prijemčivosti kod publike, ali postoji određena mera za sve stvari. A
Live su preterali sa zaslađivanjem, do granice lošeg ukusa.
Ono što je nekada bio rock za tinejdžere, koji je mogao na neki način da bude uklopljen u grunge priču, dalekih 90-ih, u međuvremenu je postao akustični pop, i u žešćim momentima refrenski zasnovan hard rok.
Ako vam je pevač Ed Kowalczyk nekada i delovao kao duhovno bogata osoba, pogotovo imajući u vidu njegov pseudomonaški izgled, svaka takva predstava će vam pasti u vodu kada čujete banalni tekst o seksualnom odnosu uvodne pesme River. Muzički, pesma ne obećava ništa dobro jer ne samo da zvuči suviše poznato, neoriginalno i prevaziđeno, već i ukazuje na fundamnetalni nedostatak mašte. Ali da može da bude još gore pokazuje sledeća numera, Mystery, sa refrenom “Your mystery keeps on turning me on“, sa kič gudačkom sekcijom u pozadini.
Pesme koje sadrže klavijature razbijaju monotoniju, što je možda jedini originalniji momenat na albumu. Pesma Wings se ističe svojim refrenom, najviše se približavajući power-popu i najkomletnija je pesma na albumu.
U sadržaju pesama, Live nam nude jeftini altruizam i optimizam, u njihovom svetu sve nekako dolazi na mesto, tako da i nema nikakvog pravog iskušenja. Ljubav uvek pobeđuje, uvek ima nade, patnja se spominje tek toliko da se demantuje u moćnom optimističnom refrenu. Pa čak i tema rata (na koju, eto, ni Live nisu imuni) predstavljena je u bezbojnoj varijanti, da se niko ne uvredi ili ne zabrine.
Sa ovolikom brigom za to da se slušalac ničim ne uznemiri, kao i da mu se olakša pristup, album je ogoljen do krajnje bezličnosti, te je muzika grupe Live najpogodnija za emitovanje na benzinskim pumpama i supermarketima.
Kada bi bend makar i na trenutak odustao od vokala i gitara koje smo toliko puta čuli do sada drugde, i udahnuo pesmama neki sadržaj, postojala bi mogućnost da Live budu makar korektan mainstream bend, što su nekada zaista i bili.
Pitanje je da li je danas ikome potreban bend koji svira himnične balade na granici sa Bon Jovi
’ajmo-svi-ruke-gore metalom, potpuno operisan od ironične distance, kao da se 80-e nisu završile. To umesto njih danas dobro čine
Darkness, čiji pristup i te kako uključuje samoironiju, ma koliko se činili naivnim. Površnom optimizmu i atmosferi u kojoj se slavi sve što postoji, kojima zrače Live, može se suprotstaviti stih jednog domaćeg pesnika koji kaže: „pesma bez bola je k’o tekma bez gola“.
Komentari
Trenutno nema komentara.
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.