Iako ove godine redovno blues-veče na festivalu Jazz A Vienne nije imalo zvezdu kao što je prošlog puta bio izvanredni B.B. King, ipak je u velikom Rimskom (amfi)teatru - s mrakom koji potpuno padne tek oko 22h - sve uspelo jer još uvek redovno prispevaju novi naraštaji izvođača pa i autora ove muzike. No po prirodi bluesa, dok prispeju više uglavnom nisu mladi vec prilično iskusni, ozbiljno prekaljeni čestim nastupanjem i teškim radom
Publika ovog festivala - bez obzira na „dislokaciju“ van najvecih gradova - sigurno nije provincijska da se loži na nižerazredne ponude, jer
Jazz A Vienne četvrt veka dovodi vrhunske svetske izvođače Jazz, bluesa, i šire; s druge strane, još je prijatnije što posetioci festivala nisu blazirani na velegradski način kojem prečesto svedočimo npr. u Beogradu. Znači, i ove subotnje večeri lagodno su se udružili u uživanju sa svakim ko pošteno (o)praši svoj deo. A dupli blues program iz SAD ovog puta delili su
Music Maker Foundation (MMF) i
Real Folk Blues Sessions: prvo, diskograf koga i zvanično Clapton, B.B. King, Taj Mahal, Bonnie Raitt, Pete Townshend i crni glumac Morgan Freeman podržavaju radi poslednjih/najnovijih predstavnika izvornog bluesa; drugo, mali paket ovejanih električnih bluzera „s Muddy Watersom, Elmore Jamesom i Memphis Slimom u retrovizoru“. Elem, s dve različite strane ovo su naslednici i sledbenici čuvenih turneja i live - albuma American Folk Blues Festivala 60-ih, pri čemu je Music Maker Relief Foundation (The Last & Lost Blues Survivors) čistija, tradicionalna u dokumentovanju vremena, ljudi i stilova iz kulturne baštine koja toliko utiče na popularnu muziku, dok drugu ekipu u žilavoj i živahnoj eksploataciji predvode pijanista/pevač Kenny Blues Boss Wayne i gitarista/pevač Lurrie Bell, ali obe frakcije složne su u dokazivanju da je blues živ k`o i uvek!
Ovaj putujuci izbor Music Makera poučno se proteže od Delta-bluesa do neočekivanih noviteta i kulti-miksova. Indijanka Pura Fé Crescioni je pevačica i bottleneck-gitaristkinja iz plemena Tuscarora, mladi basista Sol lupuje & sempluje blues, one-man band Adolphus Bell vratio je u sirovi RnB i „pop-odmetnike“ kao što je Chain Gang Sam Cookea, pritom u širokom grimiznom odelu demonstrirajuci one živopisne crnačke plesne korake s Juga, na veselje prisutnih. Za 15ak god. Fondacija je pomogla stotinak muzičara, među kojima su i gitarista/pevač Albert White ali i neki „progresivni rednecks“ kao slide-gitarista Mudcat, bluegrass-majstor Carl Rutheford itd. da ruralnom bluesu dodaju country-dozu. No mimo njih zvezda postaje Keith B. Brown, vodeci izvođač country-bluesa mlađeg naraštaja, ujedno i nadaren kantautor poreklom iz srca Delte; svakako da su mu uticaji Bukka White, R. Johnson i Mississippi Fred McDowell ali nesumnjivo ima i žicu (žice!) za soul/pop. Sve to dovelo ga je do dva zapažena filmska angažmana - u Stop Breakin` Down Glenn Marzano-a o životu gotovo mitskog Robert Johnsona, i u produkciji Martin Scorsese-a te režiji Wim Wendersa The Soul Of A Man - gde ne samo da je glumio sopstvene idole (Son House u prvom, Skip James u drugom!), nego mu to itekako pomaže karijeru koja prodire ka glavnoj struji. Ujedno, Keith B. Browna možda očekuje uspeh kakav su postizali Ritchie Havens, Bill Withers, Tracy Chapman... Nastupa i solo, ili (kao večeras) uz usnu harmoniku i bas, a i kao zagrevanje za B.B. Kinga.
Ukoliko niste toliko zahtevni, dovoljni su boogie-woogie specijalista s išmirglanim glasom, te izdanak poznate urban-blues porodice s Južne strane Čikaga. Blues Boss Wayne je vodio pratnju Joe Louis Walkera, kao klavirista u tradiciji Amos Milburna, Fats Domino-a, Floyd Dixona i Charles Browna, a promuklo peva shouter-stilom. Sin pevača/usnog harmonikaša Carey Bella, Lurrie je kao omladinac svirao - pod uticajem Buddy Guya i Eddie Taylora - s tatinim šefom, nezaobilaznim Willie Dixonom, i posle vodio grupu Koko Taylor. Banku pretežno drži okruglasti Wayne u košulji od koje bi i Šabanu Šaulicu pozlilo, ali prija i nenametljivo, produhovljeno prisustvo visokog Zac(hary) Harmona koji ume svašta (gitara, orgulje, pevanje...) osim harmonike, a poznatiji je kao session-svirač, producent i kompozitor koji tek od zrelih godina objavljuje pod svojim imenom.
Ritam-sekcija su basista Russell Jackson koji se sedam godina kalio kod B.B. Kinga i vec dugo sarađuje s Wayneom, i jedini belac među njima, malecki Willie Hayes u belom odelu koji bubnjarski solo izvodi hodajuci oko svog kompleta! Vatromet standarda pojačava se kad im se pridruže kolege iz Music Makera: crna g-đa Beverly Guitar Watkins prvo „zamasti“ usnjakom, pa glasom, a onda zgrabi Stratocaster i zaprži (u skladu s nadimkom)! Ničeg ženskog u njenom muziciranju, niti „puca“ na ženstvenost, tako da čak i kad svira solo `iza leđa` deluje mirno kao iskusna kuvarica za rutinskim ručkom (a svrstavati kulinarstvo u isključivo ženske veštine više nije politički korektno). Vraca se i razdragani čovek-orkestar A. Bell, žurka traje dugo iza ponoci i preklopi klupski nastup Keith B. Browna.
Brazil vs. Blues
Ne samo da za Francusku itekako važna (i teška, protiv Brazila) četvrtfinalna utakmica na Svetskom fudbalskom prvenstvu u Nemačkoj nije „oštetila“ punu posećenost istovremenog blues-koncerta na festivalu Jazz A Vienne, nego se vesti o tome - pa čak ni o Golu! - nisu uplitale u muzički program. Da, moguće je da je neko dovoljno unapred smislio kako je u tom terminu na bini najbolje angažovati one kojima je `najvažnija sporedna stvar na svetu` i doslovno debelo sporedna (dakle, Severne Amerikance), ali je posebno lepo što nikom nije palo na pamet da prekida, ometa... tok festivalskog programa. U malom prijatnom prostoru za izvođače, novinare i organizatore iza pozornice tekma je budno pracena na velikom TV-ekranu strogo bez tona a pun amfiteatar po tom pitanju delovao je sasvim nezainteresovano. Uostalom, cele noci i sledeceg jutra po raznim kanalima reprizirana je cela utakmica, o ključnim insertima da i ne govorimo.
Posle se slavilo po ulicama inače palanački mirnog Vjena, no poređenja radi reci cu Vam samo da je to svojim najbučnijim trenucima jedva dostiglo poslednje momente sličnih svečanosti/divljanja u Beogradu, pred zoru kad se i najuporniji vec razilaze. Doduše, mi sve ređe i sve manje imamo povoda da se `sportski` razgalimo pa moramo istutnjati kao da je poslednja prilika na svetu...
Trenutno se pominje mogucnost da u sredu uveče, u terminu polufinala koncert bude pomeren - ionako je, iskreno, od značaja samo za užu, zagriženu Jazz -publiku: naši prošlogodišnji gosti Carla Bley Big Band, i zatim Yusef Lateef/Belmondo - a da pre toga utakmica bude prenošena na velikom bioskopskom platnu koje očas postave ispred scene u amfiteatru, kad prikazuju Jazz -filmove. Kako dobar dvostruki provod! A izveštač Popboksa u veliki frižider preš-centra deponovao je poklon, elitnu rakiju za zdravice ili tužbalice….
|
Komentari
Trenutno nema komentara.
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.