Ma, razmaženo je to

Scenario: Jerome Soubeyrand, Cecile Telerman
Uloge: Mathilde Seigner, Anne Parrilaud, Judith Godreche, Thierry Neuvic, Mathias Mlekuz
Žanr: komedija
Trajanje: 103 min
Proizvodnja: Francuska, Belgija, 2005.
Zvanični veb: www.toutpourplaire.com

Najavljen kao “Seks i grad na francuski način”, film Razmažene Parižanke na prvi pogled zaista školski primenjuje recept pomenute serije: karakterizacija glavnih junakinja po principu simptomatičnosti (svaka je nosilac određenog “ženskog problema”: jedna stalno naleće na pogrešnog, druga nije sigurna je li pravi zaista pravi, a treća vuče prokletstvo podređene i naivne žene iz 50-ih); ritualne situacije (uzajamno ispovedanje, grupna kupovina i ručavanja); luksuzne lokacije (restorani, saune, prostrani stanovi u centru grada), te dobra situiranost junakinja da svoje emotivne probleme mogu da sublimišu kroz besomučnu kupovinu i Barbie princip- svaka scena drugačiji kostim za junakinje.

Međutim, ispod ovog tankog sloja Seks i grad manirizma, u Parižankama se odustaje od samosvesnog cinično-romantičnog upravljanja junakinjama i upušta u standardniju melodramu o ženskom prijateljstvu i podršci sa tek povremenim začinjavanjem girls riot krilaticama pri kraju filma. U skladu s tim, luksuzna mesta i garderoba više pikiraju na puki vizuelni ugođaj iz reklama, nego što su deo jedinstvenog dramskog štofa obavijenog oko Keri i kompanije, tj. njihovog neprestanog kotiranja prema učinku u preraspodeli kvalitetnog seksa, pouzdanih emocija i skupog provoda.

Upinjanje rediteljke da nepretencioznu jesenju melodramu uvuče u Seks i grad krpice stvara utisak raštimovanosti između epizoda i celine. Svaka scena marljivo i poslušno primenjuje naredni korak u usvojenoj šemi Keri i kompanija u restoranu, Keri i kompanija gubi kreditnu karticu itd. Pri tako slepoj postavci da se ispoštuju dominante uzora, iz scena biva istisnuto ili neiskorišćeno sve što se nudi kao kontrapunkt ili mogućnost da se dominanti doda nešto svoje. Umesto idealne kopije, dobija se prost negativ: ulice deluju kao studio, a ulasci i izlasci junakinja i njihov govor i kretnje liče na one u reklamama, vizuelno ispolirani, a bez opuštenosti koju nudi bogatiji dramski kontektst. Posebno bode oči igranje na prvu loptu u zvučnoj kulisi: kad su junakinje na ivici emotivnog prsnuća, pevaju uz I will survive, a kad su tužne, vrti se Portishead sa Glory Box. Kad jednoj od njih pukne film, eleganciju smenjuje ni manje ni više - kožna jakna sa nitnama. Umesto emotivnog učinka koji se očekuje, ovakvo apostrofiranje ostavlja utisak usiljenosti ili, u najboljem slučaju, prozaičnosti.

Budući da se od svega “ženskog” što se u filmu obrće ne trudi da pravi poseban komičarski istup ili karakterističan iskorak, propuštajući da iskoristi to nešto tipično francusko, sklanjajući likove u zavetrinu uopštenog melodramskog tretmana onoga “šta žene žele”, film Parižanke svakako neće doneti poseban ugođaj nekome ko očekuje francuski odgovor na Dnevnika Bridžit Džouns ili, na štetu Parižankama, pominjani Seks i grad. No, treba reći da film može da deluje ohrabrujuće i da ima izvestan prijateljski i tešiteljski pristup gledaocu, ko voli, doduše, ako se prenebregne zaključak koji je već doneo prevodilac naslova: Ma, sve je to razmaženo.