To nije velika nauka: samo rock muzika čestitih ljudi, živih legendi rocka, koji vole da - sviraju
mesto: Pogon Doma omladine
datum: 2. mart 2005.
produkcija: Nevidljiva ruka
Uf, kakav koncert!
Ako je iko ikada ovde pomislio da je saga o DTK/MC 5 ikada bila došla do svog prirodnog kraja – jer istina je da već 30 godina žive od onog što su snimili pre 30 godina – nakon njihovog beogradskog koncerta jasno je da su oni: 1. bend koji još uvek odiše mladalačkom svežinom – nimalo drugačije od, recimo, White Stripes ili Franz Ferdinand (poređenje se tiče samo godišta); i 2. da MC 5 nisu revival na način na koji takođe ni The Cramps ili Partibrejkers (da, i Cane i Anton su bili u publici, i aplaudirali su) nikada nisu bili revival. To je pojam koji se tiče trendova, a u Detroitu se, istorija nas uči, trendovi preziru (mada se tamo rađaju) - MC 5 je veći od bilo kog trenda, žanra, struje...
Nijednog trenutka ne potcenivši publiku u dalekoj Srbiji, “Davis-Kramer, Thompson/Motor City Five” su ponudili takvu energiju, takav zvučni zid, takvo raspoloženje kakvo odavno nismo videli na beogradskim pozornicama. Ljudi sa stavom, koji jasno definišu pojam žive rock predstave u njenom izvornom obliku: njihov bes nije arogancija već posvećenost, urlanje nije haos već poruka. Energija. Čista energija: Motor City's Burning, Tonight, Shakin' Street, Lookin' At You, Kick Out The Jams (...motherfuckers!)... To nije velika nauka: samo rock muzika čestitih ljudi, živih legendi rocka, koji vole da sviraju rock muziku.
Bas deonice Michaela Davisa očaravale su svojom čvrstinom i razigranošću, dok je opušteno a ipak furiozno punk/blues rifovanje Wayna Kramera i Gilbyja Clarka zvučalo kao rečna bujica koja je upravo probila branu, a podvučeno bombardovanjem bubnjara Dennisa Thompsona.
Za barem trećinu doživljaja, iako je ona čini tek šestinu DTK/MC 5 benda, trebalo bi zahvaliti tamnoputoj pevačici Lisi Kekauli (Ambroziću, daj nam BellRays). Neko je već rekao da BellRays izgledaju kao da Aretha Franklin predvodi MC 5 i... to je taj utisak.
Filozofija brisanja statusnih granica između benda i slušaoca još živi: kratki govori i političke poruke između pesama (Take a look around!), nesmešenost i opuštenost koja je kulminacija doživela u Kramerovom i Manitobovom silasku (ljudi sa ljudima) sa bine među oduševljenu publiku.
Reinkarnacije nije bilo. Pre nje je neophodna smrt. A ništa nije umrlo.
Ko nije bio, neka plače, ima zbog čega. Ovo odavno nije viđeno.
(za nekoliko dana: intervju sa Kramerom!)
Komentari
Trenutno nema komentara.
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.