Treći solo album u 10 godina DJ Shadow je najavio kao “album koji će verovatno mnogi mrzeti, ali je to moj lični album kakav sam za sebe oduvek želeo da napravim”. Kako je 1996. pomogao da eksperimentalniji hip-hop zadobije veliku publiku, izgleda da će u istoj meri deset godina kasnije izgubiti svoju
Nerealno je bilo očekivati toliko novih ideja na svakih par godina (pored solo karijere,
DJ Shadow praktično nema godinu bez nekog izdanja - od UNKLE preko raznih polu bootleg DJ mixeva, singlova, produkcija za druge...), ali je i nerealno spustiti standarde albumske celine na ovako nizak nivo kakav je
Outsider.
Ono što je najzanimljivije, na albumu ima više vrlo dobrih nego vrlo loših pesama, ali je celina unakažena žanrovskim skakanjem, bez ikakve ideje od playlisti, i uopšte kontinuitetu. Tako kao početak imamo još jednu frustraciju i koncept bez koncepta – Outsider Intro, koji je zapravo po želji iseckan monolog Anthony Hopkinsa iz filma Aleksandar prebačen u kontekst ideje ovog albuma i njegovog autora.
Iako je zadovoljavao više ili manje potrebe da radi sa “pravim” reperima – doduše, u off projektima - ovde je prvi put situacija da gostuju MC-jevi kojima je prilično podređena muzika i da ima jako malo toga što bi moglo da stavi do znanja da je u pitanju DJ Shadow kao producent, a ne neki generički beat/loop iz Dre-olikih studija i tamošnjih šegrta. Trenutna opsednutost je usmeravana ka jugu, i verovatno najbanalnijem crunk repovanju.
Sa druge strane, oduvek postojeća ljubav ka sentimentalnom rock zvuku ovde je prvi put izvedena kao prava producent + pevač situacija pa izvesni Chris Jones pokušava da nas ubedi da samo slučajno zvuči kao stariji malo manje osetljiv brat
Thom Yorkea. U poslednje dve godine, DJ Shadow je svoju ljubav prema ovakvom zvuku pretočio u nekoliko vinila, od antibushovog bootlega Radioheada, do remiksa Keane, ali pitanje je zašto stvarno nije gostovao TY (kao u
Rabbit In Your Headlights - ’98), već neki njegov surogat.
Kao i na još nekim albumima i izdanjima retkih stvari, i ovde se nalazi nečiji producentski udeo u nikada objavljenom i definitivno odbačenom solo albumu Zack De La Rochae, a to je najbrža numera Artifact koja ima jasno pečatiran i osenčen bubanj, i kao takva odskače svojom arhaičnošću.
Kuriozitet i je i saradnja sa divom američkog underground freefolka Christinaom Carter, savršeni vilinsko-akustični coming down dijalog.
Ubrzo posle toga je i prvi singl, i najzanimljivija hip hop produkcija na albumu – Enuff sa gostima Q-Tipom i Lateef The Truth Speakerom, davnim saradnicima, uz vrlo svežu sintisajzersku razbrajalicu.
Ono što je posebni trnu u uvetu je “legendrry DJ Shadow” najava E-40-ja u poslednjoj numeri, kao da ne znamo čiji album slušamo i koliko je legenda i prava faca DJ Shadow.
Prilično nepomirljive pesme/situacije bez ikakvih konaca i zakrpa između sebe, ostavljene kao zasebni entiteti, pa - ko voli nek izvoli. Obe strane publike, i oni okrenuti hiphopu i oni ka alternativi, imaće šta i da vole i da ne podnose na ovom albumu. S obzirom da je to izgleda bila i želja autora mo žemo se samo upitati – zašto?
Komentari
Trenutno nema komentara.
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.