Ja, ja nosim binarno odelo
I bitovi su moja hrana
Možda sam digitalan i ja!
Trnovit je put do zvezda. Ili: put do Zvezdare vodi preko Trnova. Od Mickey Mouse Cluba, dečjeg šou programa u Orlandu u kome je zvezda ovog članka nastupao kao 12-godišnjak, preko tinejdžerskog monstrum atrapa
*NSYNC, pa do najnovije kolekcije ekvipotencijalnih hitova, proteklo je tačno 15 godina. I još par svetlosnih minuta.
Justin Timberlake je imao i ima svetski poznate devojke, zna da glumi, zna da peva, dobro pleše, a i kad ga je Ashton Kutcher nasamario u MTV serijalu
Punk'd najviše je kukao kad su lažni poreski inspektori, šta li, krenuli da lome njegovu gitaru. S druge strane, nije imun ni na boljke običnih priznatih pop-rock zvezda. Kuloarima kruže priče da se drogira(o), išao/ide kod prostitutki. Sad ovo drugo, ako je istina, pre ide u prilog teze: „ Na estradi sve je lažno, na estradi sve je fol...“ . Epilog je XXX-jasan: posle
Cry me A river, na red dolaze
Sexyback, Sexy Ladies, Futuresex. Nije to sve šou biznis, ima tu razočarenja i gorčine.
Timberlake, zabavljač iz Memfisa sa dva solo projekta, ostvario je u poslednjih nekoliko godina velik proboj na zapadni front, ali i potvrdio integritet u najširim sferama, starosnim i intelektualnim grupama. Debitantski Justified (2002) je predstavljao jedan od ohrabrujućih koraka te godine u mejnstrimu. Bez obzira na astronomski budžet i hiperprodukciju, plenile su zrelost i muzička načitanost, fokusiranost i entuzijazam saradnika. Justin nesumnjivo igra glavnu ulogu u celom procesu.
Da li je on danas bivša marioneta koja se oslobodila loših gospodara i konaca ili onaj koji je te konce preuzeo u svoje ruke? Teško pitanje, s obzirom da muzičkim biznisom definitivno ne vladaju stvaraoci. Već sedi starci, bivši indie-pop-rock fanovi, egzekutori-nalagodavci, pojedinci koji su brutalnim zavrtanjem ruke uspeli pod svoju kontrolu da ubace medije i nezavisne izdavače, a sad isto pokušavaju da urade i s publikom.
Na novom albumu, kao i na prethodniku, evidentna je referentnost svih muzičkih tačaka i međuprostora.
Na izdanju Justified pixel-balada Nothin' Else, omaž vidovnjačkom Steve Wonderu, na kraju melodijski potpuno prelazi u Paint It Black Rolling Stonesa: fokus je na funku i soulu 70-ih. Justin je i ovog puta podjednako zanimljiv i intriganatan: na sceni se menjaju zvučna gostujuća imena i prepoznatljive, ali uvek efektne melodije i refreni.
Na mega hitu
Damn Girl producentsko kormilo preuzima Black Eyed Pie,
Will.i.am, što pomalo utiče na homogenost ukupne muzičke slike, ali ujedno, u skladu s duhom i top listama ovog vremena, dodaje par novih nijansi. Uvrnuti saksofon i big bit bubanj spajaju šezdesete sa nultim godinama.
Čudno je kako ti astronomski plaćeni producenti, inspiratori, kompilatori, ekstraktori kvaliteta po porudžbi, uspevaju da održe izuzetno visok napon u tako vremenski dugom periodu. Nije to samo zvučni potpis. Njihova se rešenja povremeno ponavljaju, lice jedna na druge, kao da ne kradu samo od drugih muzičara, nego i od sebe samih. Tu se verovatno krije i mudrost uspešnih biznismena u odnosu na likove koji ih plaćaju. Sve to podseća na onu čuvenu patiku koju su dizajneri specijalnih efekata umesto jednog svemirskog broda ubacili u prvu epizodu Star Warsa, a da to, naravno, niko ne primeti.
Ko je koristio čiju patiku i desnu ruku u studiju, teško je iz ove perspektive proceniti. Konačan proizvod je perfektan i predvidljiv. Nije ni čudo: ovog puta smo dobili ne samo mejnstrim album godine, nego i album koji je posvećen publici koja Thriller smatra pametnijim i uspelijim albumom od Neverminda. Justin upire prstom i u ovu drugu grupu mind-neversa, s ciljem da im pokaže koliko nisu u pravu kad se stide svojih prvih omiljenih bendova (pri tom mislim na I, II, i III razred osnovne škole). Tu nepravdu već ispravljaju rođena i nerođena deca sutrašnjice.
Da ne zaboravimo: famozni producent Rubin Rick (RHCP, Slayer, Danzig, LL Cool J) se na poslednjoj pesmi, All Over Again, potvrđuje kao čovek mirne ruke: ova stvar se ‘ladno mogla naći na antologijskom albumu Avalon Sunset mrguda-is-no-gooda Van Morrissona. Ko zna, možda posle J.Casha i on dođe kod bradonje na red. Ako mi ne verujete, u "istinu i samo istinu" će vas ubediti neko drugi. Justin “Prince” Timber-Billy svakako nije vic godine, nego i ozbilja konstatacija.
Izborna nastava:
S teškom mukom sam preslušao prva tri studijska albuma izdrilovane casting skupine golobradih momaka/dečaka *NSYNC. Kako ni za one albume koje godinama listam u kolekciji mojih snova nemam dovoljno novaca ni skladišnog prostora, nisam hteo da trošim pare već sam otišao u jednu javnu ustanovu.
Nemačke biblioteke nisu samo spavaonice za prosjake i nesrećnike bez krova nad glavom, nego i mesta gde su, pored knjiga, posetiocima na raspolaganju i video igre, popularniji filmski i muzički naslovi na VHS/DVD/CD-ovima. Nije neki izbor, ali svašta se nađe. Postoje, naravno, i socijalna i ekonomska motivacija za ovakav tretman potrošne kulturne robe u kojoj su izdavači, konzumenti i društvo pronašli zajednički jezik i zajedničke interese.
Elem, otišao sam u najbližu „ugostiteljsku ustanovu", pronašao sve raspoložive albume *NSYNC, dodao još par naslova Take That, Worlds Appart, The Backstreet Boys, NKOTH..., potrpao sve to u crvenu plastičnu korpu, stavio na sto, pred senilnu tetku-bibliotekarku na recepciji. Odahnuo. Država funkcioniše. Bilo me je i pomalo stid, priznajem (ich "snob"). Obično iznajmljujem najnovija ostvarenja Eltona Johna, Toola, Marylin Mansona, jednostavno "da ostanem u toku". To ne činim tako često, inače bi se u tom toku udavio.
U popularnoj muzici sve je moguće. ZZ Top su u nebesa dizali Michael Jacksona (jedna petina Jackson 5) i Thriller. Slash je ostao Slash (Eddie je ostao - Van Halen, Steve - Stevens, Carlos - Santana) i kad je keširao keš? Posle onih, valjda pet miliona dolara koje mu je belac afroameričkog porekla isplatio za gostovanje na singlu Give In To Me. Kylie Minogue (poželimo joj brz oporavak i povratak na scenu) je doživela ovacije i osvojila publiku o kojoj pre nije ni sanjala posle nezaboravnog dueta sa Nickom Caveom (Where The Wild Roses Grow).
Zašto se sve to ne bi priznalo i Justinu?
|
Komentari
-
danijela (gost)
| 13.04.2009. 16.28.51
justin je najbolji!!!!
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.