Najteže pitanje vezano za sinoćni koncert jeste: da li su DD bolje izgledali ili zvučali?
Mesto: Hala I Beogradskog sajma
Vreme: Utorak, 17. oktobar 2006
Produkcija: Music Star Production
Predgrupa: Laki Pingvini
Sve što je u nekom periodu strahovito moderno izlaže se gotovo opipljivoj opasnosti da u nekom drugom periodu bude strahovito demode.
Malo je stvari koje su u 20. veku bile modernije od
Duran Duran. Jedri momci LeBon, Rhodes i tri Taylora prekrivali su kvadratne kilometre tinejdžerskih zidova i šepurili se po TV ekranima šireći kulturu video spotova do ranije samo naslućenih granica. Onda je moda prošla.
Ali, mode se i vraćaju. Povratak 80-ih u stilski fokus pretvorio se u ostanak; i to će, naravno, proći, ali za sada se kraj ne nazire.
Postoji tu, međutim, jedna začkoljica: Duran Duran nikada nisu bili samo moda; čak ni samo stil – ma koliko stil bio veličanstvena pop stvar. Picanjenje i ostale glamure praktično je nemoguće odvojiti od muzike Duran Duran, ali ovaj bend je, čisto muzički gledano, stvorio više od šačice pamtljivih pesama.
Nakon idealne predgrupe u vidu ljupkih i, uprkos spoju brojnosti publike (oko 10.000) i činjenice da godinama nisu nastupali, reklo bi se, mahom opuštenih beogradskih osamdesetaša Lakih pingvina, i ozbiljnih dodatnih priprema bine koje su precizno nagovestile nivo profesionalizma na kojem će proteći čitav šou zvezda večeri, Duran Duran su već na početku svog berićetnog (dvadesetak pesama) nastupa pokazali da su u izvrsnoj formi. Puno, dakle, drugačijoj od one koju su pokazali na Live 8-u, gde su ih u nemuštosti prevazišli možda jedino tada izrazito neprijatni Audioslave. Bilo pa prošlo.
Najteže pitanje vezano za sinoćnji koncert jeste: da li su Duran Duran bolje izgledali ili zvučali? Pored toga što ih je vreme, ipak, potvrdilo, oni imaju veliku snagu da potvrđuju sami sebe. Ne samo kroz proverene hitove: prva numera koju su izveli, raskošna (Reach Up for the) Sunrise, je sa albuma Astronaut iz 2004, a na nju se spektakularni hit iz 1982. Hungry Like the Wolf nadovezao sasvim glatko. Osvrt na ozloglašeni album obrada Thank You (1995), efektno napravljen u drugoj polovini koncerta inkorporiranjem dela I Wanna Take You Higher Sly and the Family Stone u hitčinu Notorious, nije sugerisao da su upravo nakon tog albuma Duran Duran upali u veliku krizu popularnosti.
Čak i kritična druga polovina 90-ih našla je svoje mesto: Electric Barbarella sa čudnovatog albuma Medazzaland (1997), doduše, nije, naravno, izazvala frenetičnu reakciju publike kao slavne pesme koje su, ipak, dominirale (začula se čak i Some Like It Hot grupe The Power Station u kojoj su basista John Taylor i gitarista Andy Taylor sarađivali sa Robertom Palmerom), ali je poslužila kao zgodna ilustracija kakvog-takvog kontinuiteta koji je grupa, uprkos redukcijama u broju članova (kada je objavljen Medazzaland u bendu su, od postave koja je sinoć nastupila, bili samo pevač Simon LeBon i klavijaturista Nick Rhodes) ipak uspevala da održi.
Duran Duran nisu nikud ni odlazili. A opet, jesu se i vratili, okupivši se u velikoj poster-postavi (gitarista Andy Taylor, doduše, sinoć nije bio prisutan, ali to je samo malkice okrnjilo ugođaj, jer je zamenik Dom Brown besprekorno obavio svoj posao). I u Beogradu, u kojem nikada ranije nisu bili, dobili su ono što su zaslužili: more ruku i glasova visoko podignutih u slavu popa.
Komentari
-
sajonara (gost)
| 27.03.2012. 05.49.56
Ovaj koncert je bio extra, nadam se da će i Egzitovski, preporučujem :)
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.