The Pink Spiders imaju kredibilitet nešto viši od Sugarcult, i sa ovakvim nedoraslim ulaskom u visokotiražnu arenu gotovo da nemaju šanse za ozbiljniju karijeru mimo nekog akutnog uspeha i prisustva na Geffenovim soundtracima
U filmu
SLC Punk! James Merendina, dvojica klinaca iz Jute postaju punkeri tako što jedne noći shvataju da više nisu cool, vade iz kasetofona grupu Rush i pristavljaju neki punk. Sličan polaz ima i američki power pop koji svoje korene nesumnjivo nalazi i u hard rocku i u punku podjednako, a u slučaju nekih bendova i u oba u isto vreme, naročito ako su autori pre punka slušali hard rock.
The Pink Spiders se predstavljaju kao punk pop bend iako su duboko uronjeni u tradiciju američkog stadionskog hard rocka na tragu Cheap Trick, koji se, inače, sve više ispostavljaju kao jedan od najuticajnijih američkih bendova. Njihove pesme nemaju stadionski zamah kakav nose uzori poput Aerosmith, ali svakako imaju svoje adute za puštanje u manjim prostorima, na žurkama i na automobilskom stereu.
Album
Teenage Graffiti je njihov mejdžor debi, prerada nezavisnog prvenca
Hot Pink u rukama Rica Ocaseka koji je ovakve zadatke već obavljao za Geffen. Ocasek je u svetu power popa poznat kao producentski mastermind koji stoji i iza proboja (
Blue Album) i povratka (
Green Album) Geffenove geek atrakcije
Weezer, čiji debi danas stoji kao standard za definisanje određene vrste zvuka u diskografskoj industriji.
Iako nisu sva Ocasekova poweezerenja bendova bila uspešna (setimo se neuspelog proboja The Wannadies na američko tržište sa odličnom weezeroidnom pločom Yeah!), u slučaju The Pink Spiders, njegov producentski pečat donosi neophodni zrak južnokalifornijskog sunca u njihov rodni Tenesi.
To što je Teenage Graffiti nešto mekši i uglačaniji od Hot Pink, nikako nije nedostatak. Sa Ocasekom na čelu, The Pink Spiders sviraju mešavinu infantilnog hard rocka sa dinamikom i razigranošću južnokalifornijskog punka. Međutim, kao i svaki fabrikovani mejdžor projekat, i The Pink Spiders oskudevaju u autentičnosti i spontanosti koja bi ih zaista mogla učiniti zvezdama. Teenage Graffiti ima blagu distancu, i zvuči kao da su Pink Spiders još pre ovog albuma postali zvezde. I da: odličan naslov prvog singla Little Razorblade ne dobija potvrdu u samoj, tek vrlo dobroj, pesmi!
Dok se u ruralnoj teen hard rock pesmi Soft Smoke vidi šta su oni bili na početku, u Saturday Night Riot i Modern Swinger čujemo koliko ih je Ocasek upriličio. Punk rock garažni duh se javlja u standardnoj dinamici numere Nobody Baby koje se ne bi postideo ni neki britanski bend. Retro pop rešenja cvetaju u Still Three Shy i Adalae, a nešto sofisticiraniji alter-stav nude u Pretend This Is Fiction. Konačno, tu je i power balada Hey Jane, kao i rezervno lomljenje srca u završnoj Secret Song, i na njih se mora gledati sa ironijom, ali i sa simpatijama.
Kad se podvuče crta, The Pink Spiders zapravo ne zaostaju mnogo za Jet ili The Datsuns, i svoju muziku doživljavaju smrtno ozbiljno, onako kako samo Amerikanci mogu. Njihov album je ozbiljan pokušaj da se postigne ozbiljan domet. Otud je prava šteta što nisu strpljivije vodili svoju karijeru već su se odmah na početku tako besramno podvrgli Geffenovom inženjeringu. Da su sazreli sa još jednom pločom, možda bi stekli i autentičnost koja bi ih izdvajala u visokotiražnoj areni.
Iako im je Geffen doneo saradnju sa Ric Ocasekom, idealnim producentom za njihovu ploču, odneo im je sav artistički kredibilitet i nadvio se kao senka nad svaku analizu Teenage Graffitija. Sa ljudima čiji je posao da osvoje svet, bendovi poput The Pink Spiders nemaju šta da traže jer još uvek nemaju ploču koja može da pokori svet, kao što su Weezer imali sa Blue Album. Teenage Graffiti je odličan mali album, idealan za mali nezavisni bend. Dakle, u situaciji u koju su se doveli, jedino što im preostaje je da uspeju, inače im nema spasa.
Sa ovog albuma se niz pesama zaista može naći na plejlistama ljubitelja distorziranog power popa. Zanat je nesumnjivo na nivou koji će zadovoljiti ljubitelje i poznavaoce. Teenage Graffiti nije Blue Album pre svega zato što Pink Spiders nemaju talentovanog autora kao što je Rivers Cuomo, zato što se njihov mejnstrim album bazira na mejnstrimu a Cuomo je svoj mejnstrim bazirao na tzv. alternativi (što je uvek zdraviji put) i zato što nedostatak harizme nisu proglasili za cinizam i tako ga prikrili.
Ako si mali, na mejdžor etiketi koja nudi ili hitove ili umetnost, a nemaš ni jedno ni drugo, osuđen si na surovu sudbinu. I čini mi se da tako nešto čeka The Pink Spiders. Na ovoj ploči oni imaju dovoljno kvaliteta za album godine samo da su potpisali za Sire, fetišizovali par dobrih singlova i proglasili se za umetnike.
Komentari
Trenutno nema komentara.
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.