Akustično, električno i eklektično

U okviru Beogradskog jazz festivala trubač Dave Douglas svira u Kolarcu 25. oktobra sa svojim kvintetom, i najvećim delom predstaviće svoj aktuelni album Meaning and Mystery. Pre samo godinu dana izdao je Keystone, totalno drugačiji album od ovogodišnje ploče: bio je to iskorak u elektroniku, dok je ovogodišnje izdanje bliže jazz standardima (ako se uopšte smeju pomenuti ikakvi standardi kada je Douglas u pitanju).
I upravo iz te činjenice je proizašlo prvo pitanje u ovom e-intervjuu.

DOUGLAS: Snimanje albuma Keystone je bio dugotrajan proces, prvenstveno jer sam želeo da bend koji je u suštini akustičan, svira elektroniku. A Meaning and Mystery je sniman uživo u studiju, skoro bez ikakve postprodukcije i nekih specijalnih studijskih zahvata. Na taj način uvek pišem muziku za kvintet, i te pesme su napisane za bend sklon improvizacijama na manje-više klasičnim instrumentima.

S druge strane, postupak pravljenja ploče Keystone je zahtevao obimne pripreme pre samog snimanja. Od muzičara sam tražio da svako posebno odsvira svaku pesmu, improvizujući. Na kraju se sve to miksovalo i filovalo raznim studijskim efektima, ali je i dalje sadržalo svežinu živih instrumenata odsviranih od strane živih ljudi. Takođe mi je bilo vrlo bitno da su pesme prepoznatljive, da muzika nije ambijentalna ili 100% elektronska.

Obožavam da radim i sa Ikue Mori i DJ Olive, oni su ljudi od kojih svaki put naučiš nešto novo, bez obzira koliko si iskusan. Dok sam pisao materijal za Keystone, sve vreme sam imao u glavi delove koje će oni svirati, i pisao sam ih specijalno za njih. Jako mi se dopada ono što rade Sonic Youth, Bill Laswell takođe, a naročito mi se sviđa Jim O’Rourke.

John Adams – The Dharma at Big Sur,
Adam Benjamin – It’s a Standard, Standard, Standard, Standard World,
Missy Elliott – This is Not a Test,
Kirk Franklin – The Nu Nation Project,
Raymond Mase – The Trumpet in Our Time,
M.I.A. – Arular,
Conlon Nancarrow – Studies / Ensemble Modern,
Martha Wainwright – BMFA,
DJ Logic – The Zen of Logic.

Proces koji si ti opisao je tradicionalan jazz način snimanja albuma. Takav postupak snimanja mi nikada nije bio preterano simpatičan, i nikada nisam tako radio. Kada pravim novi album, pesme pišem specijalno za taj album. Prvo napišem noseći deo kompozicije i onda mesecima razmišljam o tome - dodajem i oduzimam, snimam i presnimavam, razvijam pesme. Obično snimim oko sat vremena sirovog materijala da bih ga predstavio svojim muzičarima. I volim kada ista ekipa ljudi svira sa mnom od početka do kraja albuma, jer na taj način slušalac najbolje može da se navikne na sve promene i kombinacije koje album nosi sa sobom. Dakle, puko sakupljanje pesama i grupisanje na jednu ploču nikada nije bio moj stil. Uvek sam imao neki viši cilj.

Nikada nisam voleo da radim bilo šta, što na bilo koji način podseća na brak i ne znam da li je to ispravno, ali sam uvek pratio svoje srce i svoje uho. Verujem u raznovrsnost, iskrenu raznovrsnost, u bilo kom pogledu. Taj način razmišljanja me i doveo dotle da pravim toliko različite albume i da sviram sa mnogo različitih muzičara. Nikada nije postojala samo jedna kuća za sve to.

Skidanje muzike mi je skroz ok, ali pod uslovom da ako nešto skineš što ti se baš sviđa, pa onda odeš i kupiš album. Slušanje muzike danas je nešto slično politici – kako i koga ti rešiš da podržiš ima direktan uticaj na muzičara. Ako podržavaš nekog političara, glasaš za njega, a kad podržavaš muzičara - onda mu kupiš album. Npr. na sajtu moje diskografske kuće možeš čuti sva naša izdanja, ali pretpostavljam da ćeš, ako si dovoljno posvećen muzici, kupiti album i time podržati muzičara kog voliš. S druge strane, kada mi neko traži da mu se potpišem na narezan CD, mislim da je to isuviše, i da nema potrebe da objašnjavam koliko i zašto je to apsurdno.