Matičnu grupu Beyonce Knowles,
Destiny’s Child, možemo posmatrati kao nastavak crnih ženskih vokalnih grupa iz 60-ih poput The Supremes. Kao i u ovoj legendarnoj tročlanoj postavi, jedna članica ima primat, preuzima glavni vokal, ostavljajući sve koleginice korak iza, na putu da postanu deo scenografije.
U slučaju DC ova prednost potiče iz činjenice da je grupa, u stvari, porodična manufaktura u kojoj je glavnu reč vodio Beyonceen otac Matthew Knowles, njihov menadžer i osnivač Koji je, uvidevši talenat svoje kćerke i nedostatak upečatljivih ženskih r’n’b grupa na sceni krajem 90-ih, pokrenuo stvari i stvorio grupu: tinejdžerski snovi njegove kćerke bili su ostvareni, a on je sebi osigurao kontrolu nad profitablnim proizvodom.
Posle uspešnog prvenca
Dangerously in Love, koji je pratilo nekoliko veoma dobrih singlova i po MTV standardima, kao i kriterijumima dobrog albuma iz domena r’n’b popa - u kojima je
Beyonce praćena najsavremenijom produkcijom mogla da prikaže pun raspon svog talenta, i još jednog albuma DC - pred nama je njeno drugo solo izdanje.
Najveći domet izdanja je njen glas, koji objedinjuje suptilnost Dianne Ross i grlatost Arethe Franklin i ovde postiže neverovatnu visinu i slobodu, ali u traljavo isproduciranim pesmama vrlo brzo počinje da iritira. Analogija sa Diannom Ross tu ne prestaje: kao što je Rossova našla zaštitnika u ljubavniku Barry Gordiju (moćnom vlasniku diskografske kuće Motown), tako Beyonce ima leđa i podršku u Jay Z-iju, trenutno najvećem crnom mogulu, koji gostuje u dve numere - prvom singlu Déja vu, ujedno i najboljoj pesmi na albumu, koja bi negde drugde bila izbor za treći ili četvrti singl, i Upgrade You u kojoj Beyonce u svom najuličnijem maniru objašnjava svom muškarcu da “your dynasty will not be worth without me”.
Kreni-stani produkcijski efekti i podvriskivanje upropašćuju pesme kao sto su Get me Bodied ili Freakum Dress, koja bi trebalo da bude priručnik za zavođenje, ali slušajući prenaglašeni bubanj kome je stvarno do toga? Beyonce ne odustaje od svog trademarka - ‘oooho’ vokalnih deonica po sred pesme, koja krasi i prethodnu Freakum Dress i Green Light.
U Irreplaceable Beyonce pokušava da nam proda već u Destiny Child izlizani sestrinski feminizam, koji je prisvojila čitajući Cosmo, a Kitty Cat još jedan bled pokušaj Pharella Williamsa da se vrati na mesto najtraženijeg i najinovativnijeg producenta.
Resentment je podnošljiva mid-tempo balada iz Mary J Blige repertoara. Pri prvom slušanju Ring the Alarm recenzentkinja je poskočila iz stolice, jer je semplovan zvuk sirene za uzbunu, pa u duhu bojkota Ustava, predlažem bojkot ove pesme, jer vređa naše najtanje osećaje.
Kupovina ovog diska je slična investiciji u odevni predmet u nekoj od prestoničkih fensi radnji – svesni ste da je nova kolekcija trebalo da izgleda super moderno, ali se vi u tim odevnim predmetima osećate nekako nakaradno, pa ih i ne vadite iz ormana.
Komentari
-
Nikolina (gost)
| 20.12.2007. 09.09.26
Možda bi bilo bolje da stavljaš malo više slika možda bi tek onda tvoj blog bio popularan
-
amila (gost)
| 21.02.2008. 16.22.55
cool......
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.