Ostaše još dva...

Scenario: Josh Friedman (Rat svetova) po knjizi Jamesa Ellroya
Uloge: Josh Hartnett, Scarlett Johansson, Aaron Eckhart, Hilary Swank, Mia Kirshner, Mike Starr, Fiona Shaw
Zemlja: Nemačka/SAD, 2006.
Trajanje: 121 minut
Web: www.bethshort.com

Brian De Palma je reditelj filmofil koji je tokom svog prvog ne toliko poznatog i priznatog perioda inspiraciju crpeo od Godara (Ćao, mama) a kasnije, slavno, od Hičkoka (Opsesija, Obučena da ubije, Blow out, Zmijske oči). Kada se okrenuo isključivo sopstvenom mozgu, napravio je dotad svoj najgori film Femme Fatale. To sve govori da se De Palma najbolje snalazi u fiktivnom filmskom svetu, te da kada razmišlja o svojim likovima, ne prilagođava ih realnosti već isključivo nivou uklopivosti u svet svog filma koji je omaž drugim filmovima. Zbog toga, on je bio i potpuno pogrešan izbor za reditelja Crne Dalije (David Fincher, prvi reditelj koji se bavio ovim projektom, bio bi mnogo prikladniji).

Očekivano, De Palma je pokušao da od Crne Dalije stvori još jedan De Palmin film (jedno očigledno nepoštovanje/nerazumevanje Elroja – snažne epizodne likove koji se provlače kroz sva četiri romana tumače glumci koji igraju policajce u sitkomima). Ono što De Palmu najviše interesuje je stvaranje atmosfere filma kroz njemu svojstvenu preteranu upotrebu muzike, svetla, kičaste scenografije, sve u želji da stvori neko novo iščitavanje noira. To negde i ima smisla jer je The Black Dahlia prvi roman iz L.A. kvarteta (The Black Dahlia, The Big Nowhere, L.A. Confidential, White Jazz) Džejmsa Elroja i roman koji se najviše oslanja na tradiciju Čendlerovih i Hametovih romana koji su poslužili kao idealni dramaturški okviri za najbolje noir filmove. Naime, Elroj često upotrebljava motiv uticajne porodice koja čuva mračnu tajnu, ali ga samo u Daliji koristi na stilski zastareo način (Filip Marlou u dugačkoj završnoj sceni pojašnjava sve čitaocu). Prilikom ekranizacije valjalo je izbeći upravo grešku koju su De Palma i njegov neiskusni scenarista načinili i u žanrovskom stilu se okrenuti preostalim Elrojevim romanima u kojima on mnogo elegantnije izlazi na kraj sa žanrovskim postulatima u svojim pričama o moralno posrnulim policajcima koji kroz ekstremne slučajeve kakvi se čekaju da dođu jednom u karijeri stižu na raskrsnicu sopstvenih života, samo da bi na kraju ostao samo jedan iz galerije likova koje volimo, mrzimo i razumemo (kako to Elroj kaže u poslednjoj rečenici L.A. Confidentiala: Eksli je ostao sam. Sam sa svojim mrtvima).

Dakle, veliki je to bio zalogaj za ovaj autorski tandem, zalogaj koji se u prve dve trećine završio čak i prilično korektnim De Palminim filmom, koji nema mnogo veze sa Elrojevim svetom, mada događaje prilično linearno kopira. I baš u toj neinspirativnoj, prepisivačkoj naraciji nastaje najveći problem u komunikaciji filma s neobaveštenim gledaocem. Tempom pripovedanja koji je De Palma izabrao, film bi potrajao nekih osam sati. Shvativši da je upao u scenaristički ćorsokak, De Palma u poslednjoj trećini filma ubrzava radnju, pokušavajući da nasumično pokupi potrebne sastojke iz knjige kako bi na neki razumljiv način završio priču. Naravno, taj jadni pokušaj propada i film u poslednjih pola sata postaje parodija sebe samog, žanra, zdravog razuma, gde je, bez upoznatosti s romanom, potpuno nejasno šta se dešava, a o tome ko je ubica... Kako jedan moj prijatelj reče, „zla maćeha iz Harija Potera“.

Namerno, iz poštovanja ga ne dovodeći u preteranu vezu sa De Palminom Dalijom, tek na kraju pominjem Helgelandov i Hansonov L.A. Confidential, film u kome je svet stvoren onako kako se i stvaraju najlepši filmski svetovi, kroz fanatično pričanje priče.