Ovoga puta noseći ime Two Dollar Guitar bezmalo sasvim sam, Tim Foljahn ispevava izvanrednu ljubavnu ploču bez viška patetike, u isti mah svedenu i raskošnu
Činjenica da prethodni album
Two Dollar GuitarWeak Beats and Lame-Ass Rhymes (2000) nije dosegao razmere indie hypea kakve bez većih problema dobijaju znatno manje kvalitetna izdanja, ne sprečava ga da bude jedna od boljih alternativnih ploča objavljenih u poslednjih 10-ak godina. Da je nekim slučajem objavljen nekoliko sezona kasnije, bio bi jedan od ozbiljnijih kandidata za ploču date godine.
The Wear and Tear of Fear: A Lover’sDiscourse zaokret je iz čvrstog bendovskog izdanja Two Dolar Guitar sa prethodnog albuma u sobu Tima Foljahna, koji je gotovo čitavu ploču otpevao, odsvirao i snimio sam. To, srećom, ne znači da je u pitanju lo-fi poluproizvod: pesme zvuče kristalno i raskošno, a neveliki broj instrumenata – tu su skoro isključivo gitara i nešto sintetike – logičan je, gotovo organski, izbor kada su ovakve kompozicije u pitanju.
Između uvodnog i završnog instrumentala, koji album uramljuju u post-rock ključu, smešteno je osam ubedljivo intimnih pesama koje, bez viška patetike, slikaju različita ljubavnička stanja i (pretežno unutrašnja) zbivanja.
The Wear and Tear of Fear gotovo je besmisleno slušati tokom obdanice (osim, naravno, ako je u pitanju neki poseban dan) – ovo je
velika noćna muzika kao što su to
Marquee Moon grupe Television (čiji je basista Fred Smith miksovao
Wear and Tear) ili
Tilt Scotta Walkera (koji ovde nije radio ništa, niti je bilo potrebe za tim). Spore, teške i dramatične kompozicije inspirišu na nepomično slušanje i duboko disanje. Perfektno raspoređeni, uklopljeni i dozirani elektronski slojevi, naneti širokim potezima, ni na trenutak ne zvuče kao puka zamena za „pravu stvar“ – naprotiv.
To je najupadljivije u grandioznoj The Wild Night, kada talasi sintetičkog orkestra proširuju i produbljuju pokretnu sliku romantičnog zanosa: više nego simfonijskom, ovde je mesto orkestru koji čovek svira sam.
Steve Shelley, bubnjar
Sonic Youth, ali i Two Dollar Guitar (uzgred, Tim Foljahn i Steve Shelley zajedno su, svirački i
drugojako, podržavali Chan Marshall u ranim danima
Cat Power) ovde je samo producent (uz samog Foljahna) i izdavač; ovom albumu bubnjevi nisu ni potrebni da bi bio usredsređen i ritmičan; štaviše, i oni bi umanjili njegovu nepreglednu intimnost.
Ono što je i ranije bilo očigledno sada je izolovano i utoliko upečatljivije: Tim Foljahn je izuzetan autor i izvođač čija kreativnost i pevačko-sviračka sigurnost nadahnuto i umešno artikulišu jednu osobenu inteligentnu emotivnost u muziku dostojnu noćobdijskog kompiliranja sa najboljim pesmama Nicka Drakea, Leonarda Cohena i The Sex Pistols.
The Sex Pistols? Pa, da; u principu - što da ne.
Komentari
Trenutno nema komentara.
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.