Dve godine posle koncerta na Kolarcu, nešvilska postava je održala koncert u Beogradu okviru turneje na kojoj promovišu svoj poslednji album Damaged
Osam muzičara na poluosvetljenoj sceni, pet velikih lopti koje vise sa plafona i na čijoj površini se emituje video pratnja, i puna sala nam nagoveštavaju da ono što će uslediti već iskače iz okvira tipičnog koncertnog/klupskog dešavanja, kojima smo imali prilike da prisustvujemo u poslednje vreme.
Nastup predgrupe
Hands off Cuba, koja izvodi nešto što najbliže možemo opisati kao zvučne instalacije, završava se uvodnim taktovima
Paperback Bible, pesme koja otvara
Lambchopov poslednji album
Damaged, a dvojica članova HoC ostaju na sceni, upotpunjavajući zvuk benda elektronikom. Pesme ispunjene patosom, spori tempo i melodija koja se udaljava od countryja, a približava lounge zvuku koji obeležavaju poslednje izdanje ove grupe, će u velikoj meri diktirati izbor pesama i dalji tok koncerta.
Sledi predivna Prepared čiji tekst ne otkriva sve o odnosu dvoje ljudi o kojima peva Kurt Wagner, ali je ispunjena osećajem pomirljivosti i topline. Wagner sedi i svira gitaru, a sem uobičajenih izjava da im je drago što su ponovo ovde, frontmen će prepustiti mikrofon pričljivijem članu benda pijanisti Tony Crowu.
Između numera (The New Cobweb Summer, Crackers, Nashville Parent), Crow će pričati manje-više uspešne šale, uz predstavljanje i ostalih članova grupe - najmlađeg gitaristu Williama Tylera i bubnjara Sam Bakera, koji će dobar deo koncerta bubanj svirati dlanovima.
Odličan je osećaj slušati ovako pun zvuk čak i skraćene verzije ovog benda u atmosferi koja više podseća na sedeljku nego koncert, retkost kad su u pitanju ovakvi događaji. Sa My Blue Wave dostiže se vrhunac ovog dela koncerta.
Ipak, Lambchop ostaju nekako na distanci, pesme su previše u sličnom emotivnog ključu i nedinamičnom sledu, a prisustvo koncertu zahteva drugačiji vrstu angažovanja nego slušanje albuma u privatnosti sopstvenog doma. Čini se da teskoba svakodnevice, melanholija i ispovedni ton Wagnerovih pesama se ne završavaju katarzom koja bi morala da se prenese na publiku.
“You are so quiet that it makes me scared” kaže Wagner u jednom momentu, i pored kurtoazno pohvalne reakcije ljudi u sali. Slično situaciji u kojoj je Joan Wasser iz Joan as a Police Woman na nedavno održanom koncertu ućutkivala prisutne zauzete nagvaždanjem, žamor razgovora jednog dela publike tokom celog koncerta uopšte ne prestaje. U Beogradu očigledno živi dovoljan broj ljudi koji može da plati ne baš jeftinu kartu za koncert a da se ponaša kao da je u poseti muzeju ili prinudnom odlasku koncert klasike u trećem osnovne.
Posle podsećanja na početke We Never Argue sa albuma How I Quit Smoking, zvaničan deo koncerta zatvara The Decline of Country and WesternCivilization.
Bis je antiteza prethodnom iskustvu. Započinje setnom
Steve McQueene sa prethodnog albuma, ali se konačno (kasno) stvari zahuktavaju obradom
Sisters of Mercy This Corrosion, koju su Lambchop već ponudili na bonus disku albuma
Is a Woman?.
Wagner poskakuje iz stolice uz odobravanje publike i završava nastup ubedljivim izvođenjem Give It, numere koju je napisao zajedno sa elektro sastavom X Press 2, koja iz bez gospel hora zvuči moćno. Pevač silazi među publiku i nestaje iz sale, kao Mark Eitzel pre nekoliko godina, dok grupa i dalje nastavlja da svira.
Uprkos tome što osećanje neispunjenih mogućnosti ostaje da lebdi u vazduhu, retki su oni koji su napustili ovaj koncert razočarani.
Komentari
Trenutno nema komentara.
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.