Sateliti, treperave i rađajuće zvezde

Scenario: William Monahan, Sui Fai Mak
Uloge: Leonardo DiCaprio, Matt Damon, Jack Nicholson, Martin Sheen, Vera Farmiga
Žanr: policijska - kriminalistička drama
Trajanje: 151 minut
Proizvodnja: SAD, 2006.
Web: http://thedeparted.warnerbros.com

Iako leksički malo nespretno, jasno je na šta se mislilo u naslovu odeljka knjige Svetlo u tami – Sateliti, treperave i rađajuće zvezde. U svojoj karijeri reditelj Martin Scorsese nalazi se u sve tri spomenute kategorije: satelitski se vrti oko velikih autora koji su se bavili vesternom i žanrovima proizašlim iz vesterna, klasična holivudska melodrama mu je takođe bila bliska, a i o Hičkoku zna ponešto; činjenica da su sve zvezde treperave odnosi se na astronomiju, a Scorseseova treperavost je, pak, drugo ime za doslednu nedoslednost u kvalitetu njegovih filmova; najzad, pogrešno upotrebljen pridev „rađajuće“ ne govori o tome da ovaj autor nešto rađa, već da se, u skladu sa svojim nepostojanim sjajem, sam povremeno rađa, tj. nanovo uspostavlja kao autor-zvezda, baš kao je slučaj sa njegovim najnovijim filmom Dvostruka igra.

Šta se dešava između njegovih „rađanja“ i zbog čega Scorsese povremeno pati od neprepoznavanja tema, ideja i postupaka velikog filmadžije - nije sasvim jasno. Razlozi mogu biti i lični i bezlični - kakvima postaju lični kad dugo traju i nemaju sublimaciju – kako se u psihologiji zovu uspešna pretvaranja jadnih motiva u velika postignuća.

Ipak, ono što se čini konstantnim problemom Scorseseovih slabih filmova, a i slabim mestima njegovih dobrih filmova jeste nemušto mešanje jednog sasvim drugog, i ovom autoru po svemu nepriličnog pristupa sistemima vrednosti, te svekolikim fenomenima života i sveta.

Ako žanrovski pristup uslovno nazovemo prvim pristupom i pridružimo mu strukturalno uredne priče sa početkom, sredinom i krajem, a takođe i relativno konzervativnu ideologiju o postojanju dobra i zla uz privrženost mitološkoj kategoriji pravde, videćemo da je to ono što Scorsese konstantno želi da nam ponudi; kao drugost u odnosu na opisano, pojavljuje se autorski pristup filmu koji često razara klasičnu strukturu jedinstva, vremena i mesta, koji je ideološki liberalan pa relativizuje svako uvreženo mišljenje tretirajući ga kao primitivno, građansko ili malograđansko i najzad, onu mitološku pravdu doživljava kao najviši stepen ugrožavanja istorijski negovanih vrednosti svekolikih ljudskih prava.

Ovaj drugi pristup manje je popularan od prvog jer pretpostavlja veću pamet i autora i gledalaca nego u slučaju prvog, tj. loši žanrovski filmovi nikada nisu loši kao loši autorski filmovi, dok dobri autorski filmovi nisu ništa bolji od dobrih žanrovskih!

S tim u vezi, kad ne valja, hrabri Scorsese izgleda kao neko ko bi se u sred Amerike rado pozabavio evropskom almodovarovšinom ili nil-džordanovštinom, nadajući se da će bar nekad uspeti da se izvuče iz sumnjivih teza kao što to uvek uspeva Eastwoodu (možda sanja i o kasnom Fordu), međutim, pusti snovi, ne uspeva mu!

Za razliku od ovih gorkih pokušaja, kad valja, Scorsese zapravo ubrlja junake više nego što je podnošljivo za ideju bilo kakve odbrane i onda ih na kraju, pošto mu ništa drugo ne preostaje, žanrovski čisto, propisno kazni.

Bilo kako bilo, uz pomoć dvojice scenarista, „rađajuće zvezdanog“ scenariste Williama Monahana, kojeg je u međuvremenu (počev od Nebeskog kraljevstva)prisvojio Ridley Scott, i svežu krv sa istoka Sui Fai Maka, ovog puta Scorsese je svoje mane zasigurno pretvorio u svoje vrhove.

Iako film traje 151 minut, Dvostruka igra sve vreme je zanimljiva: zlo je inteligentno i korozivno po sistem, ali mitska pravda i građansko pravo nekako uspevaju da se ujedine, te na kraju uz grdne mrtve izgleda da svet još uvek ima konzervativnog smisla, tj. da nije tek proizvod svekolike entropije preobučene u organizovani kriminal.

Takođe, navodni propusti u priči (a kako se desilo ovo ili ono i kako je ovaj ili onaj znao nešto od važnih podataka), savršeni su i teraju gledaoca na aktivnost koja, kao što kod velikih dela uvek biva, prilično lako urodi plodom. Kad bi nastavio ovako, Martin Scorsese bi svakako zavredeo da se iz „satelita“ jednom za svagda pretvori u zvezdu koja ne treperi više nego što je nužno.