Drugi solo album lidera Super Furry Animals izrazito forsira „neobaveznu“ stranu jednog od interesantnijih likova modernog rocka, nastavljajući da remeti ravnotežu između vrlina koje odlikuju Johna Lennona, Jima Morrisona, Syda Barretta i Žapca Kraku, koja je bila jedan od glavnih razloga što su Super Furry Animals u jednom periodu bili možda i najvažniji bend na planeti
Šarm je uvek bio najupadljiviji adut velške družine
Super Furry Animals, a obilje kreativnosti jedno od njihovih osnovnih obeležja. Nizom albuma, koji je vrhunac dosegao na razmeđu milenijuma fantastičnim albumima
Mwng (2000) i
Rings around the World (2001), pokazali su zadivljujuće baratanje pop nasleđem i jedinstven senzibilitet koji se, premda mu je površina šarena i prilično otkačena, ne libi da pogleda u – i kroz – mračnu stranu. Njihova energija nikada nije zatvarala oči pred ružnoćom i glupošću, pa ni zlom; u tome je, zapravo, najveća vrednost njihove silovite pozitivnosti.
Drugi solo album njihovog frontmena
Gruffa Rhysa (usmeno: Grif Ris, prvo i kratko, drugo dugo)
Candylion samo je jedan od aktuelnih side angažmana članova grupe. Dva najvažnija recentnija produkta posade SFA, prošlogodišnji album
Omni polimorfnih (muzika, dizajn, moda)
Acid Casuals, čiji je član klavijaturista i elektroničar SFA Cian Ciarán i, evo, Rhysov
Candylion, teško da će, sami po sebi, ugroziti integritet benda. U odnosu na format SF Animals, ovi albumi pripadaju drugom planu. Naročito
Candylion.
Prethodni Rhysov solo LP
Yr Atal Genhedlaeth (2005) otpevan je na velškom jeziku, dok
Candylion donosi uglavnom pesme na engleskom, ali veća razlika između ova dva albuma leži u tome što je
Yr Atal Genhedlaeth izrazitiji rock album, dok
Candylion rado plovi kroz folk i lagani jazz. To na papiru/ekranu možda (nekome) deluje kao osveženje, ali u praksi – bar u ovom slučaju - ide na uštrb pokretačke energije i ubedljivosti. Aranžmani i produkcija su znatno razrađeniji nego prethodnog puta, ali to nije dovoljno da se nadomesti polet specifičan za Rhysove vrhunske radove.
To sve, naravno, ne znači da je Candylion loš. Naslovna pesm(ic)a je prlično umilna, Con Carino nudi nežan drone ugođaj koji podseća na rane radove Spiritualized, ali odiše optimizmom; Gyrru Gyrru Gyrru je toliko repeat-friendly da je to gotovo zabrinjavajuće...
Avionska pripovest Skylon! koja bez žurbe (traje gotovo petnaest minuta) okončava album simpatična je, ali i najzgodnija kao šlagvort za konstataciju da su svetu, puno više nego Steely Dan za decu, potrebni ozbiljni Gruff Rhys i Super Furry Animals. Da bi bili ozbiljni, naravno, nije neophodno da odustanu od solo projekata, humora, crtanih filmova... Problem je, zapravo, u tome što potreba za velikim rock gestovima u poslednje vreme nije baš najsrećnije raspoređena: neki je imaju previše za svoj istinski potencijal, a neki, čini se, premalo. Valjda će se uskoro ispostaviti da i kod Gruffa Rhysa ipak (još uvek) postoji žudnja za misijom.
Komentari
Trenutno nema komentara.
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.