Novi album vašingtonskog trija koji smo u Beogradu ugostili pre tri godine predstavlja prekretnicu u razvoju njihovog zvuka. Tiši i smireniji nego ikada pre, sa bujicom energijom, Trans Am ponovo zvuče futuristički, samo što njihov ambijent deluje manje klaustrofobično i histerično. Najprijemčiviji album TA do sada
Albumu
Sex Change je prethodila duga diskografska pauza, do sada najduža za
Trans Am. Tri godine posle žestokog albuma
Liberation, opterećenog komentarima o spoljnoj politici SAD, Trans Am su se razlišli na razne strane sveta, praveći dugu pauzu u radu. Još jedna stvar koja objašnjava novi zvuk jeste činjenica da je snimljen u vrlo kratkom roku i bez standardne opreme koju koriste, koju nisu mogli/hteli da dovuku do studija. Snimanje je uglavnom obavljeno na pozajmljenoj opremi, tako da nećemo čuti neke instrumente na koje smo se navikli od TA, poput vokodera.
Iako na osnovu ovih početnih informacija album ne obećava mnogo i preti da bude neka na brzinu sklepana kolekcija sešna, rezultat je sasvim drugačiji. Za neke će možda predstavljati razočarenje manjak sonične agresije, pretećih zvukova, gitarskih napada, cele frenetičnosti prethodnih albuma, ili toliko raznolikosti u kretanju između elektronike i gitarskog zvuka. Međutim, od benda koji je inače sklon eksperimentu zaista smo dobili nešto novo, samo ovog puta mnogo sređenije.
Od uvodne pesme na albumu, First Words, Nathan Means, Philip Manley i Sebastian Thomson naznačuju u kom pravcu se sada kreću. Smirena i blaga melodija, uz elektronski ritam koji pesmi daje dinamiku i nežne gitarske solaže, uvodi nas u optimističniju viziju budućnosti. North East Rising Sun nastavlja isto, u nešto jačem tempu. Zapravo, kao da je album tek sada počeo, prethodna pesma je delovala suviše nepretenciozno da bi odigrala tu ulogu. Tada prvi put čujemo i vokal, kojeg ima neočekivano mnogo za bend koji insistira na instrumentalima. Hipermoderno, sterilno i čisto, poletno - kategorije su kojim bi se opisalo ono što se zbiva na albumu.
U vezi sa pomenutim ublaživanjem zvuka treba napomenuti da nije reč o lenjosti, umoru ili melanholiji. Jednostavno, nikad toliko mnogo energije nije bilo sabijeno u toliko malo decibela. U pitanju je odlična sposobnost benda da napravi dobar balans u zvuku, tako da različite tendencije ne budu u sukobu. Neke pesme odišu jednostavnom lepotom, poput 4,738 Regrets. Postoje i druge, bučnije, ali one i dalje ostaju u granicama kontrole i mogu da se razviju u vedre pasaže, kao Conspiracy Of The Gods.
Pesma
Obscene Strategies namerno naslovom podseća na
Enove Zaobilazne strategije (njegovu knjigu istog naziva je kod nas ’86. objavio SKC), što je mali komentar o sopstvenom načinu rada. Dok su kod Ena pomenute strategije značile unošenje elementa slučajnosti u momentu kada je autor suočen sa gubitkom kompasa, kod Trans Am, po njihovim rečima,
Obscene Strategies podrazumevaju pravila efikasnosti. Iako zvuči zanimljivo, nismo sigurni da li je ovaj koncept samo parodija, zato što neka pravila njihove strategije glase: ostavi otključan studio preko noći, ili proveri e-mail.
Izuzetna motoričnost zvuka čini da ova muzika bude pravi izbor za slušanje u kolima, po mogućnosti na nekom što bržem auto putu, ili kroz centar nekog grada koji je ispunjen svetlećim reklama. Evidentni su i kraut rock uticaji. Tako, recimo, pesma Reprieve podseća na Oh, Yeah grupe Can. Drugde su možda bliži grupi Neu, pre svega zahvaljujući dinamici. Zaista teže numere su ostavljene za kraj: Shining Path i Triangular Pyramid kompenzuju žestinu koja nedostaje na ostatku albuma.
Sve u svemu, nabavka i preslušavanje ovog albuma sigurno neće biti uludo trošenje novca ili vremena. Pošto i sami poštuju savremena pravila života koja forsiraju efikasnost, oni sigurno poštuju i tuđe vreme. Promena u zvuku ne škodi kvalitetima koji su ranije krasili zvuk ovog benda. Na kraju krajeva, zar nije dobro to da smo i od njih dobili album koji jednostavno zvuči prijatno?
Komentari
Trenutno nema komentara.
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.