Nisu iznevereni samo najverniji fanovi koje forma i doslednost zanimaju više od sadržaja. Priesti su prevarili Sony ne samo time što su snimili slabu ploču koja je u najboljem slučaju hermetična. Već zato što ona nikome ne može biti zabavna
Za bendove iz osamdesetih bilo je najvažnije da prežive devedesete i pređu Rubikon koji aktuelnost deli od nostalgije. Neprelazna matica različito izgleda na suprotstavljenim stranama Atlantika, a
Judas Priest su grupa koja je morala da isplovi na obe.
Ovaj bend je u Americi i dalje prilično veliki. Amerika je omogućila Judas Priestu da preživi prošlu deceniju i dočeka trenutak kada im je rad u retro ključu ponovo postao aktuelan. Iako su se obraćali albumima na kojima nisu imali šta da kažu...
Ipak, njihov kontroverzni frontmen Rob Halford, sa izlaskom iz ormana i objavom da je gay, uspeva da ostane kudikamo relevantiji kroz modernizovani metal grupe Fight, industrial koketeriju projekta Two sa Trentom Reznorom i ortodoksiju solo ploča. Upravo je Halford jedan od prvih izvođača etikete
Sanctuary koja se iz sanatorijuma za
Tri metal tenora – Roba Halforda, Bruce Dickinsona (
Iron Maiden) i Geoff Tatea (
Queensryche), pretvorila u novi dom Pet Shop Boysa, Morrisseya, Spiritualized, RZAe ili The Libertines.
Povratak Halforda u Judase, mogao je biti ili put uvođenja ovog benda u Sanctuary ili ostanak na liniji bizarnih major dilova kojima su im diskografske kuće ugađale priželjkujući njihov back katalog, koji će nekada postati retro. Ne baš kao istoimeni box set New Ordera ali približno.
Na žalost, Halford sa svojim producentom Roy Z-om nije uspeo da oživi Judas Priest koji se za ovu priču odrekao tradicionalnih saradnika: Toma “The Colonel” Alloma i Chrisa Tsangaridesa, čuvenog producenta koji je napisao pesmu Metal Messiah, najbolju na albumu Demolitionu (2001). Halford i Roy Z nisu uspeli da pruže novo proleće Judasovom metalu koji jedino nije anahron onda kada je vanvremenski kvalitetan. Što sa ovom pločom nije slučaj.
Iako Angel of Retribution nije kvalitetan, barem je dostojanstven poraz jednog povratka. U pesmama koje obiluju referencama na njihove ranije klasike, Halford i Priestovi dosledno drže do poznato ortodoksne zvučne slike, sa kratkim pokušajima modernizacije koji ne sežu dalje od ranog Soundgardena, aktuelnog pre 15-ak godina.
Samim tim, Judasi kroz držanje za ono što znaju najbolje, iako više nemaju snage da ga kvalitetno izvedu, uspevaju da zadovolje barem najvernije fanove koje forma i doslednost zanimaju više od sadržaja.
Možda Judasi nisu shvatili da im je mesto u Sanctuaryju, što je Halford odavno pokazao. Zato je ovu ploču objavio Epic, respektabilno krilo Sonyjevog koncerna.
Pitanje je međutim kako će Epic prodavati Judase. Mi živimo u zemlji u kojoj veliki broj građana ne shvata da su The Darkness parodija. Ipak, i u tradicionalno naivnoj Americi, metal jeste i deo retro-talasa. Dakle, odgovor na pitanje da li će realno arhaični Judasi biti tretirani kao kemp ili kao dobrodošli deo folklora, upotpuniće ličnu kartu savremene Amerike.
Što se ostatka sveta tiče, odnos prema metalu je sazreo i Judas Priest se cene kao rodonačelnici nečega što se voli ili prezire, ali se istorijski konstatuje.
Na Angel of Retribution, oni su pokazali da nisu nadahnuti i u punoj snazi, i sa ovom pločom neće priodobiti nove fanove. Ali, u žanru u kome definicija zvuka ide pre melodije, pružili su nam izvesnost reakcije, što je odlika dobrog pedagoga.
I prevarili su Sony ne samo time što su snimili slabu ploču koja je u najboljem slučaju hermetična. Već zato što ona nikome ne može biti zabavna. I, samim tim, ne može biti upotrebljena protiv benda.
Komentari
Trenutno nema komentara.
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.