Sindrom drugog albuma? Da. Isti onakav sindrom kakav su svojevremeno preležali Slint i Nirvana
Poput prijatelja sa kojim smo se nenadano zbližili u vremenu koje podseća na privatnu apokalipsu, montrealski
Arcade Fire - koji su debijem
Funeral (2004) naprečac osvojili indie populaciju, kritiku, Davide Bowieja i Byrnea i U2 - sada koriste priliku da obuhvatnije progovore o svetu-oko-nas, znajući da će ih neko slušati.
Takav pristup mnogo starije prijatelje – i mnogo iskusnije umetnike - lako može dovesti u nepriliku. Mogu zvučati pretenciozno, pa i propovednički (pogotovo sa ovakvim naslovom); mogu se, pod slatkim teretom ambicije da svojom vizijom obuhvate
sve u kojem žive, zaljubiti u mrak. Što je, sve redom, slučaj sa Arcade Fire na
Neon Bible. Ali, gle! – to ovu ploču ne čini lošom. Zapravo, između ostalog, upravo zbog toga, ova ploča je izvanredna.
Ključna stvar je ista kao i u slučaju Funeral: emotivne i ostale potrebe i namere ne bi, muzički, puno značile da Arcade Fire nisu bili i ostali retko muzikalna skupina. Na Neon Bible ova činjenica se, mnogo više nego prošli put, odnosii na LP kao celinu: ovoje album u najpunijem smislu te reči, dakle album kakvi se u poslednje vreme retko objavljuju.
Jedan od uslova za to je, naravno, adekvatno otvaranje, i Black Mirror je idealna: već prvim sekundama potmule grmljavine uvodi pravo tamo gde egzistira čitav album da bi, stihovima koji su jedno sa muzikom, i smirenom, sugestivnom soničnom gradacijom, uspostavila koordinate ozvučenja, svetla, vlažnosti... rečju – atmosfere!
A ona je nesaglediva vrlina ovog albuma, što je redovno slučaj sa izvrsnim albumima sličnog senzibiliteta: Slintovim Spiderland, Pink Moon Nicka Drakea... ili, ponajviše, Ocean Rain Echo and the Bunnymen. Sa ovim poslednjim, Neon Bible je blizak ne samo po atmosferi i mračno romantičnoj okeanskoj slikovitosti, već i zbog nezanemarljive neposredne vokalno-instrumentalne sličnosti. Na primer. u uzastopnim Intervention, Black Wave/Bad Vibrations i Ocean of Noise, koje deluju kao omaž ovom klasiku, koji su Echo and the Bunnymen svojevremeno (1984) reklamirali kao greatest album ever made.
Neon Bible je monolitan, ali nije jednoličan; naprosto, čitav album je komponovan tako da ostavlja utisak da je stilska raznovrsnost koju nudi manja nego što jeste, što ga drastično razlikuje od razularene fešte Funeral. (Antichrist Television Blues) i No Cars Go (čija je verzija ranije objavljena na EP-ju Arcade Fire - 2004), koje izvan konteksta albuma zvuče prilično divlje, perfektno se uklapaju u tamnu, šaputavu celinu. To je, naravno, između ostalog i zasluga producenata, koji se u ovom slučaju zovu – Arcade Fire.
U makazama između hiperprodukcije i brzog interneta, u indie krugovima je relativno lako postati slavan na 15 minuta, ali je teško ostati slavan duže od toga. Arcade Fire su svojim debijem razvalili velika vrata alternativne scene, a Neon Bible spušta loptu, obustavlja poluhisterični karneval i predstavlja Arcade Fire kao usredsređen bend koji zna i šta hoće, i kako da do toga dođe.
Karijere koje ovako dobro počnu često ne potraju dugo. Nadajmo se da sa Arcade Fire to neće biti slučaj, jer malo je, danas, tako važnih bendova.
Komentari
Trenutno nema komentara.
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.