Prošlog meseca je u Narodnoj bibiloteci Srbije održana javna tribina posvećena tekstovima srpskog hip-hopa. Razgovor Hip-hop epika&etika organizovan je u okviru ciklusa tematskih tribina na kojima se predstavljaju kulturni i društveni fenomeni koji, kako kažu u NBS, “svedoče o preplitanju oralne i digitalne paradigme u savremenoj srpskoj kulturi”. Uz zahvalnost Narodnoj biblioteci na ustupljenom materijalu, objavljujemo kompletan transkript sa tribine. Ne samo zbog obimnosti materijala i želje za autentičnošću, transkript nije prošao uredničku i lektorsku redakturu
Vesna Jovanović: Narodna Biblioteka Srbije pokušava unazad nekoliko godina da organizuje razgovore koji bi podstakli kritičko čitanje tekstova. Došli smo na ideju da narativ koji srećemo u hip-hop songovima zaslužuje pažnju da se o tome razgovara kao o tekstu i nadam se da će ovaj razgovor da podstakne neke zanimljive analize i druge razgovore na ovu temu. Sada ću kratko da vam predstavim goste. Dragana Ambrozića znate i njegove tekstove ste verovatno čitali svi, tu je i mladi muzički kritičar Marko Nikolić, koji je generacijski blizak sceni o kojoj ćemo da govorimo. Zatim su tu momci iz Beogradskog Sindikata koje sam ovde pozvala kao tekstopisce i koji su u svojim tekstovima bili vrlo eksplicitni u iznošenju političkih stavova. I pored mene je Vladimir Arsenijević, koji je večeras ovde zato što pripada onim urbanim krugovima koji će svakako pozdraviti to što je hip-hop scena na neki način zauzela mesto koje je nekada imao rock & roll, odnosno to što je scena koja pokušava da izgradi jednu kritičku poziciju. Ali, takođe, on će verovatno pričati o tome sa kojim političkim stavovima bi se složio, a sa kojima ne, prosto da čujemo jedno drugačije mišljenje. Sada bih zamolila Dragana Ambrozića da nešto kaže o samom jeziku koji srećemo u tekstovima domaćih hip-hop autora.
Dragan Ambrozić: Pa dobro, ne samo domaćih... Prvo moram da kažem da je ovo lepa prilika da jednu priču možda sa neke druge strane osvetlimo, sa koje do sada nije bila osvetljavana. Odnosno da pokušamo da razumemo šta se dešava na muzičkoj sceni iz nekog drugog ugla. E sad, meni je posebno zabavno tim pre što ti tekstovi koje je moderator najavio, a o kojima sam ja nešto pisao, o rep muzici se već nalaze u narodnoj biblioteci, pošto su primerci časopisa Ritam ovde već završili. U jednom od njih je bio jedan, dosta bitan, ako možete da ga iskopate, ako ne u Narodnoj biblioteci, naravno možete ga naći na Popboksu, gde piše kolega Marko. To je tekst o grupi Public Enemy, koji vam istorijski rekapitulira na koji način je u našoj sredini doživljena pojava hip-hopa i repa onda kada se pojavio. Znači, u neku ruku svi ljudi sa kojima sam ja bio u kontaktu, koji su tokom sedamdesetih i osamdesetih godina pokazivali onu žeđ da prate šta se sve dešava novo u muzici, su dočekali celu priču, manje ili više, na nož i bili su vrlo skeptični prema tome da se uopšte radi o muzici. I to je pre svega jedna ekipa koja me izrazito nervirala, koja se takmičila međusobno u slobodoumnosti, slušajući i nabavljajući ploče new wavea pokazivala. Meni se činilo da je to jedna sasvim neprimerena stvar u životu. Ako si već pokazao u jednom trenutku u nekoj fazi svog života tu otvorenost da počneš da prihvataš ili da propovedaš da treba prihvatati stalno nove stvari, ili da si otvoren za nove stvari u životu, onda trebaš da naravno preslušaš ono što je neka mlađa generacija donela sa sobom. Ja sam još tri-četiri puta doživljavao takve stvari, ali u tom trenutku 80-ih godina, kada su prvi put kod nas na radio talasima mogli da se čuju Grand Master Flash, pa potom kasnije kako je to išlo, Run DMC, pa Public Enemy... Trajala je, znači, čitavo vreme jedna velika rasprava među onim ljudima koji su zaista pratili ono što se dešava u muzici i koliko je to sada relevantno ili nije. Ali ono što je mene najviše fasciniralo i najviše iznenađivalo je ne samo inovativna upotreba jeftine elektronike, odnosno elektronskih instrumenata koji su tada postali užasno dostupni koje su očigledno klinci tamo u Americi upotrebljavali na užasno kreativan način, nego jedna vrsta jezičkih inovacija koje su pratile tu vrstu muzike. Odnosno, jedna vrsta ritmičnog izlaganja koja je u tradiciji različitih crnačkih muzičkih disciplina koje nisi imao tako efektno i tako verno nekom zvuku ulice, preneto u popularnu muziku u tom trenutku. Čini mi se da je ta crnačka muzika unela, bar u sferu engleskog jezika, jednu priličnu jezičku revoluciju, i u to vreme kada smo mi to pratili tokom 80-ih godina, taj njihov sleng, naročito njujorški sleng ne samo što je bio uzbudljiv i što je nas nekako privlačio, on nam je bio možda neuhvatljiv u svim svojim aluzijama i svim mogućim slikama i referencama koje je donosio sa sobom, ali u svakom slučaju mi smo bili svesni da se dešava nešto užasno uzbudljivo, novo, efektno itd. Ali niko nije pomišljao da će to ikada imati svoju verziju na srpskom jeziku. Zato kada su se pojavili krajem 80-ih, početkom 90-ih sastavi pre svega kao Budweiser sa svojim prvim pokušajem da se to prevede na naš jezik, da se cela gramatika i sintaksa koju je sa sobom donosio hip-hop, da to nekako zazvuči u srpskom jeziku, ja sam uređivao časopis "Ritam" i mi smo se trudili da ih podržimo koliko god smo mogli, jer smo bili svesni da je to neka vrsta jezika koji na najbolji način odražava ono što se trenutno dešava sa velikim brojem mladog sveta po gradovima. Bez obzira koliko su Budweiser bili jedan rani poduhvat sa možda mnogo nekih podražavanja, a ne toliko puno autentičnih nekih naših stvari, oni su imali dovoljnu dozu životnosti da onu dozu snage privuku na onom svom koncertu u bašti SKC-a i mislim da je taj koncert ostao u uspomeni svim onima koji su bili na njemu do te mere da si godinama posle toga u prodavnici mogao da sretneš nekoga ko je tražio ploču grupe Budweiser koja se naravno nikada nije pojavila. Sledeće generacije hip-hop izvođača kod nas su polako menjale, unosile u jezik kod nas novitete, ali mislim da je sad ova generacija koja je na sceni otišla najdalje u tome i da je zaista u toku jedna vrsta jezičke revolucije kod nas kroz hip-hop muziku. E sad, koliko je to bitno, samo da vam ilustrujem jednom anegdotom. Bio sam pre jedno dve, tri godine u prilici da budem u Roterdamu koji je prilično bitan grad kada je u pitanju muzička produkcija u Holandiji i da učestvujem baš na jednoj tribini u vezi hip-hop muzike, odnosno priča je bila o tome zašto je hip-hop ušao praktično na sve meridijane, čak i tamo gde se nikada nije svirala rok muzika. Zašto ga ima na praktično svim udaljenim lokacijama planete i zašto ljudi to doživljavaju kao mogućnost da se izraze? Ja sam sa sobom poneo jedina dva diska koje sam mogao da ponesem u tom trenutku, bili su to Beogradski sindikat i Edo Maajka, i onda sam ja počeo da puštam tu ilustraciju, na šta su holandski reperi zinuli i pitali: "Pa oni repuju na srpskom? Nama ne dopuštaju da repujemo na holandskom. " Rekoh: "Pa ko vam ne dopušta?" Kaže: "Pa niko neće da mi repujemo na holandskom. Izdavače kuće nam zabranjuju, onda to ne može da se proda i mi kada izađemo na scenu da repujemo na holandskom ovi naši nas izvižde, ovi naši, jer misle da to nije pravo repovanje; pravo repovanje je na engleskom itd. I sad sediš tu sa mladim momcima iz Roterdama kojima je to u stvari životni izbor i time se bave i shvatiš da su oni u priličnoj nedoumici kada je u pitanju njihov identitet i pitanje je da li je to njihov izraz. Naravno da svi Holanđani dobro govore engleski jezik i sve to ali pitanje je da li su oni u startu isečeni i da li u startu malo ipak lažu sebe, repujući sve vreme na engleskom jeziku. I oni su bili svesni toga, čim su čuli Beogradski sindikat i Edo Maajku, čim su čuli repovanje i jednu muziku koju su odmah prepoznali, ali su to oni posmatrali sa jednom dozom zavidljivosti čak, odnosno bili su svesni da ljudi koji to proizvode su rekli ono što su mislili, potpisali se ispod toga i to je to. Kao kad napraviš grafit na zidu i odeš dalje. Iz tog iskustva sam shvatio da naša hip-hop scena, to je bilo pre tri godine, ne samo da je autentična, verovatno ne bi ni postojala da nije takva, nego da ima neku ozbiljniju društvenu ulogu koja malo izmiče nekim uobičajenim muzičkim kritikama i nekim uobičajenim muzičkim analizama. Znači nije to samo muzika koja je sada u trendu, pa nije ni to kao mladi ljudi su došli do instrumenata pa pokušavaju da se izraze, ima tu jednu duboku društvenu poruku koja dopušta da se naš jezik iz unutra menja i da donosi sa sobom neku životnost koja menja i način na koji mi gledamo sami sebe. A to je upravo ono što se desilo u Americi pre nekih… mnogo godina… krajem 70-ih i 80-ih godina kada je neko ko je radio na onim sound sistemima koji su zabavljali ljude na ulicama shvatio da može malo da peva i o tome kako živi njegov komšiluk, kako se on tu snalazi i kako mu je teško u krajnjoj liniji. Nije to mnogo daleko od tog nekog početnog impulsa. Možda je taj naš početni impuls tek sad stigao ali je bar živ i kroz jezik, menjajući jezik menja i nas. Eto ja ne bih sad mnogo dalje ali mislim da je to vredna polazna tačka.
Marko Nikolić: Dobro veče svima, ja ću nastaviti priču, mada je uvek teško nastaviti posle ovako inspirativnog uvoda. Iz neke generacijske vizure gledano, imamo, uslovno rečeno, tri kruga, tri talasa srpskog hip-hopa. Prvi je kolega pomenuo, to je Budweiser, znači to je kraj 80-ih i početak 90-ih, neki crossover između roka i repa. Rok je tada bio dominantna struja, ja tu priču znam iz neke druge ruke, pošto sam tada bio mlađi maloletnik ali trebalo je dosta vremena da prođe da bi se ti impulsi koji su dolazili iz Amerike i Engleske prime na neku plodnu tačku kod nas. Bilo je ono pionirskih pokušaja koji nisu vezani za hip-hop muziku kao takvu kod nas. Neki pionirski poduhvati, kao što je Rambo Amadeus vršio neke eksperimente sa hip-hop obrascem, takođe i Disciplina Kičme u nekom produkcijskom muzičkom smislu, ali kao polazna tačka, ako ne računamo Budweiser koji je ostao na nekom nivou kulta i ljudima koji su rođeni posle smrti Josipa Broza Tita je više kao neki fakat koji nisu doživeli, polazna tačka će biti Gru i album iz 94. godine, Da li imaš pravo koji je izašao za zloglasnu MAT produkciju, inače izdavačku kuću Palme.Njegov spot Pravo u raj se može smatrati pravim početkom hip-hopa. Da bi ilustrovao to malo bolje, reći ću… skoro sam čitao neku izjavu jednog od eminentnijih repera sa dugačkim stažom na sceni, to je Đus, koji je rekao da je prvi put čuo hip-hop na koncertu Funky G-a na kom je Gru bio specijalan gost. Takođe, sav taj turbo folk je bitan zato što je on prihvatio taj neki trend hip-hopa, naravno skroz iskarikirano nije uspelo to da ubode suštinu, ostalo je sve na nivou pokušaja. Sve se svodilo na umetanje hip-hop forme u pop obrazac. Tu se mogu pomenuti Monteniggersi kao primer te mejnstrim struje, takođe jedno vreme sa pevačicama na Palmi, takođe i na Pinku, svaka je imala nekog igrača pozadi, a vrhunac je pesma Adrijane Dabetić Anči „Rep, rep repujem, mlada sam pa ludujem“. Tad kad je Gru izdao taj album, nešto se i pomerilo, u principu, jer svi znamo kako smo živeli devedesetih godina, to je bila neka isfabrikovana realnost, gde se istina pričala od usta do usta, mediji su bili blokirani, a generacija koja je tada stasavala nije imala uopšte neki ventil, kanal institucionalni ili bilo kakav drugi koji bi joj pomogao da kanališe svoje nezadovoljstvo. To je jedan od razloga raspada države zato što su ti kanali nezadovoljstva bili zapušeni, tačno se znalo u diktatorskom režimu koji je bio prethodnica Miloševićevog režima, šta se sme šta se ne sme, tako da u suštini imali smo jedan čist teren i te neke pionire koji su uspeli da se izbore za tu neku svoju poziciju. Znači sem Grua i sa tim albumom iz 94. koji je prilično inspirisan West Coast scenom, znači gangsta repom, iako nosi jednu anti gengsta poruku, u većini pesama "Da li imaš pravo" i posle 10-12 godina posle izlaska slovi za jedan klasik - obrazac na koji su se kasnije mnogi ugledali. Posle se desilo neko malo zatišje pred buru, do 95. godine gde treba pomenuti dva vrlo bitna događaja, dva bitna akta. Jedan od njih je manje poznatiji ali isto tako značajan. To je valjevski bend Va Na Ma sa svojim singlom "Skoči", koji je prvi ponudio neku modernu produkciju i jedan potpuno novi sleng, i ostao uticajan u tim krugovima koji su tada već bili spremni da prihvate to kao novu ideju. Oni su kasnije imali još dva, tri singla, na žalost nisu uspeli ništa da snime, ali ta pesma se nije skidala sa tada dosta uticajne domaće liste radija B92. Posle toga, nedugo zatim izlazi prvi album grupe Sunshine "Ljubavna likvefakcija", koji je predstavljao veliku, veliku revoluciju sa te neke semantičke tačke gledišta, jel po prvi put je jezik srpski zvučao tako. Nema mnogo psovki, koliko se sećam, na Gruovom albumu nema nijedna psovka, pogotovo na zloglasnoj B strani koja se bavi tim nekim temama koje su bliske samom nekom stereotipu hip-hopa. Znači sve vrvi od psovki i to je predstavljalo neki drugi bitan temelj scene koja je kasnije usledila. Posle toga mi smo imali još neke bendove koji su bitni samo da se pomenu sa nekog dokumentarnog... samo zbog faktografije, kao što su Rhytm Attack, S.K.I.D.S - i, Belgrade Ghetto, Black in soul koji su tu nešto pokušavali ali nisu uspeli da podignu značajno kvalitet cele te priče koja je završena otprilike sa ratom, ali ja ih pominjem samo zato što je u principu bitno da se pokaže koliko se to primilo, koliko je to bio jedan autentičan pokret. Sama društvena situacija kao takva je uslovila da hip-hop ovde dobije neke teorijske postavke koje su bile neophodne da se on na pravi način ispolji i primi na ovom terenu. Imamo sem ova dva, tri benda koje sam pomenuo i ovih sedam, koji su manje bitni, treba pomenuti Robin Hood, C-ya-u koji su svako na svoj način, svako nekim svojim stilom uspevali da pomere malo granice i da taj žanr ustoliče kao najvitalniji već tada. Ko je bio prisutan, ko je bio deo scene, on zna, ko ne zna - ja ću mu reći da su ti koncerti u to vreme bili jako posećeni. Nije se to moglo čuti često na radiju ali kada odeš kod nekoga, svako ima tu kasetu, svako zna sve reči napamet itd. Posle toga, pošto je srpska scena bila zamajac za nastavak te priče na prostorima bivše Jugoslavije, to kao da je dalo krila ostalim izvođačima. ´ 96. se zasniva zagrebačka scena koja će isto biti dosta uticajna ovde. Verovatno je pitanje za neke stručnije od mene da se bave tim stvarima, o toj nekoj hemiji koja postoji uprkos tezi o sukobu civilizacija itd. Čak i u ta vremena, i u Sarajevu i u Zagrebu su svi slušali beogradski hip-hop, dok su se u Beogradu jedno vreme samo slušali Bolesna Braća, Tram Eleven kasnije Nered, do 2001. kada je izašao Edo Maajka koji je isto na neki način uspeo da motive iz svog života verno prenese na tom svom prvom albumu Slušaj mater, kojim je otpočeo taj neki treći talas. Naravno, ta priča o drugom talasu se završila sa ratom, jednostavno neki izvođači, kao Gru, su se pripojili mejnstrim struji, prestali da budu angažovani, shvatili da im je mesto na estradi. Imali smo znači onaj potop 99-a / dvehiljadita. Sa padom Miloševićevog režima već se prave neke postavke za tu treću scenu. Tu su među nama i dva vrlo bitna čoveka iz te priče, Škabo i Feđa, koji su sa svojim bendom Beogradski sindikat, koji je nastao nekoliko dana pre rata, uspeli da ustoliče hip-hop kao najvitalniji pravac pre pet godina, sa svojim hitovima koji su otvoreno, bez zazora, do tada neviđenim rečnikom uspeli da verno opišu stanje koje smo zatekli posle svih tih događanja. Sad, meni lično se iz tog perioda najviše sviđa Feđina politička pesma i Škabova pesma "Škabo maestro", pa bi ih pitao koji su bili motivi i kako su te pesme nastajale i nešto da kažu o tim prvim danima.
Feđa Dimović: Ne znam tačno koji smo mi talas, pošto smo mi imali uopšte čudnu celu priču oko Sindikata. Znam da smo mi to krenuli to totalno spontano, kao ekipa koja se sastala na jednom koncertu i to je od samog početka počelo kao onaj pravi hip-hop šou koji je bio u Americi kada je hip-hop počinjao. Mi smo repovali na bini, DJ-evi su puštali ploče, tu su bile ekipice koje su dolazile da đuskaju brejk dens... Odmah su se tu okupili crtači grafita i mi smo hteli da napravimo neko udruženje gde će ući sva ta četiri elementa hip-hopa, što meni sada deluje malo i klinački ali tada mi je to bilo super. I bila je ta priča, udruženje poklonika hip-hop kulture Srbije, koje nikada nije nastalo jer se to sada pretvorilo u neku izdavačku kuću. Tako je počelo, kao šala, kao zezanje i nismo uopšte planirali sad nešto mi ćemo od toga da pravimo mejnstrim. Završilo se kako se završilo, u principu ljudi svi dobro znaju koji su došli ovde verovatno šta smo mi izdavali i šta smo radili. Pomenuta je ta politička pesma, to je bilo 99-e i dvehiljadite godine kada je stvarno bila frka. Drugačije je bilo praviti takve pesme nego sad, tad si mogao da platiš glavom tu svoju slobodu izražavanja. Sad jednostavno ne strahuje se toliko za život koliko se strahuje za neku koricu hleba, za neki dobar posao, za neko pojavljivanje na televiziji. Zato ljudi u principu izbegavaju da otvoreno govore o onome o čemu misle jer misle sutra neću moći da dobijem ovaj posao, propašće mi ova šema, ova kombinacija... Meni je drago što smo se mi svi ovde skupili, čudno mi je sve vreme, pitam Boška šta ćemo mi ovde, zato što vidim da je hip-hop dobio svoje mesto. Ja se sećam prvih intervjua, možda čak prvi intervju koji smo mi dali. Došao je neki ovako čudan novinar i pitao pa kako vi to u getu, kako je tamo, jer otimate, jer kradete... ? Mi smo sve vreme pokušavali da mu objasnimo da to nije naša priča, ovo je Srbija, ne palimo se mi na to, geto, kola, crnci, utoke, ribe i te fore, međutim on je insistirao. Na kraju je Ogi rekao, pa dobro, 90-ih sve je bilo dizelaši, otimanje, skidanje patika... da je to na kraju izašlo – otimali su, skidali su patike... Ja sam citirao 2Pac-a: "Možeš izaći iz geta, ali ne možeš izbaciti geto iz sebe", rekao je Feđa itd. Uopšte ljudi nisu skapirali to kad smo mi dolazili, pa čime se vi bavite, pa rep, hip-hop, pa je l se to maže na leba, šta je to i onako su nas gledali sa potcenjivanjem i sad mi je drago jer, da se vratim na tu priču da smo mi ovde, da smo definitivno uspeli i mi i svi ovi ostali koji su malo pre pomenuti da stavimo tu muziku na neko mesto koje zaslužuje. Evo možda Boško želi nešto da vam kaže. Ja bih više voleo da kad je publika došla u tolikom broju da vam se zahvalimo pa da čujemo neka pitanja.
Boško Ćirković: Ja bih samo da pomenem za tu pesmu "Škabo maestro"... Nastala je bez neke pretenzije da ja kao odgovaram na pitanja u biblioteci. Seo sam kući, napravio sam muziku, smislio refren i posle napisao pesmu u kojoj sam rekao šta se meni tada dešavalo u životu. Nisam imao nameru da reformišem jezik, da unapredim hip-hop, to je jednostavno muzika... Ja sam prvo slušao neke Balaševiće i Čorbe, kao klinac u petom razredu, pa sam počeo da slušam Snap i MC Hammer-a i onda u prvom razredu srednje škole sam počeo da slušam pravi rep kao Public Enemy, NWA i tako, koji su mi dali drugari koji su to već slušali i onda sam naravno odmah napravio grupu i snimio pesme. Posle sedam godina sam napisao tu pesmu "Škabo maestro", posle neke pauze i meni je drago da se ta stvar ljudima sviđa, da mi je traže na nastupima i da mi lepe 100 dinara na čelo da bih je izvodio. Nema sad tu nešto preterano da kažem osim toga što je Feđa rekao. Sindikat je nastao spontano, posle par nekih nastupa gde smo nastupali odvojeno, kao ljudi koji su počeli upravo ne samo nezadovoljni situacijom koja je vladala u zemlji tad, jer smo svi bili nezadovoljni situacijom koja je vladala u zemlji, nego i situacijom koja je bila u muzici koju smo svi slušali, a to je hip-hop. Nismo bili zadovoljni sa tim nekim što ljudi nazivaju drugim talasom, nisu nam se sviđale teme koje su obrađivali i pesme koje su pisali, jer su nam bile previše, kao što je gospodin Ambrozić rekao, nisu bile autentične, po našem mišljenju. I nešto što smo hteli onako smisleno da uradimo je da budemo ono što jesmo, ne kopija. Postojale su izuzetno uticajne emisije, ne znam koliko ko ovde ima godina, koliko je pratio tu muziku... Postojale su izuzetno uticajne emisije tad, i na radiju, čak i taj pomenuti Black in soul koji nije bio neka grupa koja je ostvarila neki veliki uticaj kao grupa, recimo imali su svoju emisiju na TV Pink gde je jedna njihova pevačica nešto bila vodila. Hip-hop je bio tad, da kažem, deo nekog režimskog mejnstrima i mogao si da čuješ grupe kao što je Sunshine, Who is the best, Robin Hood, koji su se okupili oko emisije "Geto" koja je bila na Politici i taj Sunshine koji je u formi Green Kool Posse postojao mnogo pre Grua i Tapiri koji su još ’91. izdali album koji bi vrlo opušteno mogao da se podvede pod rep album, ako bismo ono što je Gru radio posle toga računali u rep. Jednostavno nije nam se sviđalo to stanje koje je vladalo tad na sceni i isto time revoltirani, što kaže Feđa, to su možda tad sa ove tačke gledišta totalno klinački motivi da to radiš, ali tako je počelo. Ja ne verujem ni da su ti klinci pomenuti u Bronksu, Bruklinu, koji se vodi kao geto, deo Njujorka gde je sve to počelo pre 30 godina, 35, 37, 3000, nije ni bitno... Ne verujem da su oni imali neku formu, to jest neku nameru da inovativno koriste te instrumente. Oni nisu znali drugačije to da koriste i tako je to počelo. Da li je posle toga neko kao Mos Def, čovek koji je obrazovan i muzički i književno uzeo to i reformisao i sve je to posle došlo kao revolucija. Uvek to počne iz nekog zezanja, pogotovo kada se nema para i sredstava drugih, kao što je bila Srbija 99-e i Njujork 70 i koje, nisam proverio enciklopediju pre nego što sam došao ovde, tako da se svima izvinjavam. Odgovaraćemo posle na pitanja kako smo bombama napadali nemačke bunkere, to će biti zanimljivije.
Vesna Jovanović: Ok, ja bih sada dala Vlajsi reč, pa ćemo posle sa pitanjima, možda ćemo promeniti tok razgovora.
Vladimir Arsenijević: Želim da unesem jedan element...
Feđa Dimović: Interakcije.
Vladimir Arsenijević: ... kritike. Da, da, malo...
Boško Ćirković: Slobodno, slobodno...
Vladimir Arsenijević: Da bih to uradio ispravno, hteo bih da kažem sa koje pozicije govorim. Ja izuzetno volim domaći hip-hop, volim ga utoliko što je nastavio, nastao i popunio jednu neverovatnu rupu koja je nastala totalnom propašću bilo kakvog rokenrola ili onoga što bismo nazvali urbanim senzibilitetom tokom 90-ih godina. Ne samo da je popunio tu rupu nego mislim da je nadogradio i sagradio nešto što u našoj kulturi do današnjih dana nije postojalo. Izuzetno je uzbudljivo gledati toliko stvari, nije reč samo o Sindikatu, nego i o čitavoj prigradskoj sceni oko Koteža, što je nastalo od Ajs Nigrutina, onom neverovatno radikalnom, tvrdom hip-hopu koji radi Prti Bee Gee, koji vas nekad košta života, recimo... O raznim strujama koje tu postoje i o neverovatnoj količini saradnje i isprepletanosti između svih tih različitih senzibiliteta unutar jedne scene. To zaista čini scenu. I to celu stvar dokazuje kao izuzetno ozbiljnu i onda nije ni čudo što sedimo u hramu kulture... I meni je zaista sjajna stvar, ovo je pravi krosover, ne da se o ovome priča i da pričaju ljudi koji ovde pričaju jer bi oni o tome svejedno pričali, nego da se priča na ovom mestu, u ovoj kongresnoj dvorani. Ima jedna stvar... Pominjala se grupa Sunshine i čitav taj hip-hop s kraja 80-ih preko 90-ih koji nas je lagano uvodio u ono što je nastanak te prave scene od dvehiljadite kojoj Sindikat neosporno pripada. Sunshine je tematizovao razne stvari. Možda su oni prvi uneli tu neku leksičku promenu koju je primetio Dragan Ambrozić, najpre, međutim sve se svodilo na onaj nešto više hedonistički deo hip-hop tema. Devojke, seks, tvrdi seks, seksualne fantazije... Umeli su čak da izađu iz mačo senzibiliteta, gde ima ona pesma "Lavica", gde se kuka na temu propale ljubavi.
Marko Nikolić: Ne, nisi u pravu, tu pesmu je posvetio sestri.
Vladimir Arsenijević: Ok, ali tonalitet je bio drugačiji, to sam hteo da kažem, ali jedna stvar je meni kod Sunshine-a bila strahovito bitna i to ću dovesti u vezu sa Beogradskim sindikatom, a to je ona poslednja stvar na drugom albumu, ŠPGTM. Mislim da se zvala Motherfuckin ´91. ili tako nešto i to je bila jedna čudna, čudna izmiksovana kratka pesma na kraju koja se završava sa nekim pank insertom...
Marko Nikolić: To je sa saundtreka za „Judgement night“, obrada Exploited-a.
Vladimir Arsenijević: Ok, Exploited. I ide onaj interesantan tekst koji nam se uvek činilo da razumemo, a nismo svi baš u potpunosti bili sigurni da ga razumemo, ali je bio neverovatno rečit: "Dal´ si nekad bio četnik, ustaša, partizan, dal´ si nekad im´o školu ili bio tarzan, a šta i da je pobedila većina ... k´o da smo manjina“. Za mene je to bila suština bunta 90-ih, iskazana na način koji je bio neverovatno jak. Sunshine se služio tim krosoverom, tu su prštale gitare, ti glasovi su bili mnogo uverljiviji i mnogo jači nego bilo šta što su radili i Tapiri i Gru i Who is the best...
Boško Ćirković: Umeo je Milan da pokida...
Vladimir Arsenijević: Ok. I za mene je ta pesma ostala jedna vrsta simbola 90-ih. Mi smo tek nakon 90-ih uvideli koliko smo grešili tokom 90-ih. Utoliko ta pesma ostaje nejasna, šta se zapravo u njoj kaže. Ona sadrži istu količinu nemuštosti i istu količinu zbunjenosti koju smo mi svi projektovali učestvujući sa našim najrazličitijim političkim idejama u onim masovnim protestima tokom 90-ih godina, čija je jedina namera bila da se nekako sruši Slobodan Milošević. Ja se sećam 5. oktobra i onog cirkusa ispred Skupštine, gde su svi egzaltirani i veseli i najednom na nekakvom traktoru stoje neki četnici ko na filmu Lordana Zafranovića. Ono je bilo strašno videti, neke brade, kokarde, sa nekim prekrštenim kostima i lobanjama itd. i prolazi neka urbana omladina sa bezbol kapama i kapuljačama i kaže: "Gde ste Čečeni!" I Čečeni pozdravljaju urbanu omladinu i urbana omladina pozdravlja Čečene. E tu se dogodio jedan sinkretizam koji objašnjava Srbiju posle 90-ih godina i tu se dogodilo prvo ozvaničenje te zbunjenosti koja, neverovatno nažalost, provejava u onim od najpolitičkijih od svih pesama beogradskog sindikata. Sjajni domaći hip-hop. Na nivou te promene leksike i svakodnevnog jezika, na nivou opažanja onoga što su detalji naše svakodnevice, on je neverovatno precizan. Utoliko ja strašno volim onu scenu što dalje od centra - to bolje. Jer nam donosi jedan mentalitet koji je neverovatno nov, koji je za nas gotovo nepoznat. Setićemo se, ona scena s početka 80-ih godina, dakle pank, novi talas, to se sve odvijalo u tim centralnim beogradskim opštinama, sve se događalo oko SKC-a, Pevca itd. Mentalitet koji je ta scena nosila je bio pomalo uobražen, na način na koji su uobraženi ljudi koji su pohađali 5. BGD gimnaziju ili 8. BGD gimnaziju, izlazili u Dadov itd. Ovde smo dobili neki potpuno drugačiji mentalitet ljudi koji žive u onim podurbanim, ali u suštinskom značenju te reči, krajoliku kroz koji mi samo zažmurimo kada treba da izađemo iz Beograda i stignemo negde drugde. Neko tu zapravo živi. I onda otkriješ, neko tu ne samo da živi nego ima neverovatnu količinu talenta, menja jezik kojim govorimo i obraća nam se na neverovatno upečatljiv način. Ono što tu scenu odlikuje jeste pre svega nedostatak volje pre nego mogućnosti ili potrebe da se o politici govori kroz hip-hop. Njih interesuju neke druge teme i dobro je što je tako, jer imam utisak knedla bi nam zastala kada bi progovorili nešto o politici. Tako da ostajemo na Beogradskom sindikatu kao jedinom pokušaju da se politički radikalizam od kraja 90-ih na ovamo definiše kroz hip-hop. To je sjajno oruđe. Hip-hopom se govori ljuto, hip-hop je izraz besa, on je na neki način i nastao kao izraz besa. Kod nas i u onim najgorim vremenima, eto izuzev tog malog i nemuštog dvostiha grupe Sunshine mi takvu definiciju u hip-hopu nismo imali i dobijamo je u obliku Beogradskog sindikata, što je zapravo sjajno ali otkrivamo jedan veliki problem koji čini mi se nadilazi sam Beogradski sindikat i koji se tiče čitave generacije koja je odrastala 90-ih godina, a to je jedna potpuna raspršenost besa, potpuna nesposobnost da se bes usmeri ispravno i jedan veliki broj zabluda koji kroz taj bes provejava. Mnogi od nas su dočekali pesmu "Govedina", naravno postoji čitav predistorijat grupe Beogradski sindikat, ali mislim to je ona tačka kada su oni kročili u mejnstrim, odakle do dana današnjeg praktično nisu ni izašli. Za razliku od možda Ajs Nigrutina ili Prti Bee Gee-a, te scene koja je uvodila reči iz ulice u svoj jezik, ovde smo videli kako se vešto služi Vujaklijom. Čak i na samom omotu "Govedine", što mi je malo smešno za hip-hop, ali dobro, što da ne, učeni hip-hop, nije ni to loše. I ta pesma ide kako ide, kritikuju se političari, prilično uverljivo, ja moram da kažem, to je sjajna pesma. Dok ne dođemo do onih poslednjih stihova koji čitavu stvar u nepovrat zamute i zapravo nam pokažu o kakvom je strašnom sinkretizmu reč, o kakvom je čorbuljaku zapravo reč, a to su oni stihovi, znate ih već...
Feđa Dimović: Da se odrekneš Guče, kajmaka i radže,
a tolerišeš Hrvate, Borku, gej parade,
ma jebeš Levijeve dokumentarce,
nije me sramota što poreklom sam odavde.
Vladimir Arsenijević: Ja moram da kažem , vi ste mi super...
Boško Ćirković: Ne, ne boj se ne moraš da nam govoriš da smo super.
Feđa Dimović: Pazi, ja ću odmah da ti kažem da si ti jedan od onih koji nisu skapirali tu pesmu, ali verovatno nismo ni politički istomišljenici. Pre svega ne znam da li se sećaš kako uopšte počinje ova pesma. Počinje sa Šemsom Suljaković i sa nekim ortakom koji kao sedi kući i priča kao džukela i čita novine... kao: "Neču, daj mi novine... " i zašto smo se mi potpisali kao "Džukački sindikat" i ceo trip. To je bila jedna percepcija, mi smo tu pesmu napravili iz zezanja, i sad to je negde prihvaćeno kao naše političko mišljenje i danas se ljudi pecaju za tu pesmu i kad smi izbacili ovaj novi singl vidim da su se kao više ljudi uhvatili za te stihove za koje si se ti uhvatio nego što su seli i poslušali, ali dobro nema veze, svako ima pravo na svoje mišljenje. Ja sad nisam čitao tvoje knjige pa da mogu da ti repliciram, ali hoću da ti kažem da nisi skapirao pesmu...
Boško Ćirković: Čitamo stripove.
Feđa Dimović: Da, a drugo, i stih koji tu stoji, mislim, ja sad nemam nameru da pravim neke stavove, ali bila je kao neka priča između toga šta se nudi kao dve alternative. To je priča o crno-beloj Srbiji, o dve alternative...
Vladimir Arsenijević: Izvini, moram sada da te prekinem, ali crno-bela Srbija ne postoji.
Boško Ćirković: Pa to mi pokušavamo...
Vladimir Arsenijević: Ima se utisak da smo mi toliko duboko zadrli u jedno ekstremno demokratizovano društvo, da smo rešili sve probleme...
Boško Ćirković: Izvini što ja tebe moram da prekinem...
Vladimir Arsenijević: Samo pošto sam ja prekinuo njega da dovršim, pa me ti prekini.
Boško Ćirković: Važi, ali onda te neću prekinuti.
Vladimir Arsenijević: Dakle da su mladi ljudi osetili neku potrebu za neke tradicionalne vrednosti kao što su kajmak , rakija, Guča itd. , a da pritom to su jedine vrednosti koje Srbija poznaje, Srbija danas je Srbija vaterpolista, trube i kajmaka. Guča je naš osnovni...
Boško Ćirković: Pa to je postala kada su košarkaši izgubili.
Vladimir Arsenijević: Hoću da kažem sportista, pevačica i trube, a primetićeš da uglavnom ljudi iz tog nevladinog sektora odvode svoje goste u restoran "Dačo" gde se puno toga pravi na kajmaku. Tako da negde ne postoji odnos između te dve stvari. Pritom, prozivati političare je u redu, političari su zaštićeni svojim položajem, sopstvenim telohraniteljima. Koga god vidiš, okružen je sa četiri čoveka i voze ga blindiranim kolima, ali prozivati jednu osobu koja se zove Borka, po imenu, a pritom ne znam da li je neko ušao na kafu u centar za kulturnu dekontaminaciju, tamo je na kapiji napisana neka uvreda tipa "Šiptari, ubićemo vas", one drvene klupe...
Feđa Dimović: To smo mi napisali...
Vladimir Arsenijević: Ne, želim da kažem da postoji jedan sistem odgovornosti... evo reći ću jednu stvar pa da možda i ja ne dužim suviše... ja imam sina od 17 godina, koji sa jedne strane neverovatno voli domaći hip-hop, sa druge strane voli Psy i puno ide na rejvove itd. ali njemu puno znači domaći hip-hop, upravo zato što oseća da se obraća njemu. Utoliko postoji jedna, nešto više je odgovornost je na vama, jer morate da budete svesni toga da vas mladi ljudi ozbiljno slušaju. Ako ja ne razumem, ako ovaj drugi ne razume, pet, šest, sedam, osam, a postoji čitava javna diskusija, ne razumeju šta ste hteli da kažete, znači da stihovi nisu precizno iskazani. Ili ste vi to što jeste pa onda nema nikakvog razloga da se branite, nego prosto da promovišete svoju politiku, ali onda spadate u jednu drugu grupaciju...
Vesna Jovanović: Htela bih da se nadovežem na tvoje pitanje, evo ja sam ovde izvukla jedan vaš tekst, pošto se u okviru ove teme pominje i slavna srpska epska tradicija ...
Boško Ćirković: Da, to je jedan od ozloglašenijih tekstova u Bosni trenutno.
Vesna Jovanović: Ja bih želela da prokomentarišete taj tekst, zato što ste svesni da se vaši tekstovi prosto mogu čitati na dva načina.
Boško Ćirković: Mi spadamo u 10% ljudi koji imaju kompjuter i bili smo i tako po nekim blogovima i svesni smo nekih stvari, znaš... Ali da, konkretno ja repujem te tekstove, zajedno smo to pisali Feđa i ja i visoki plavi nacionalista... to su neki od epiteta koje nam prišivaju. Možda je Vlada stvarno u pravu kad kaže da mi nosimo neku odgovornost. Definitivno je u pravu, sad da li je to dobro što smo mi rekli može da se raspreda.
Feđa Dimović: To je već politička rasprava.
Boško Ćirković: To je već rasprava druge prirode, a što se tiče Levija, Borke Pavićević i to konkretno, znači priča je bila podstaknuta jednim istim takvim brzopletim i brzopoteznim lepljenjem etikete fašista i nacionalista, etikete koje je dotična gospođa i dotični gospodin Levi, koji su u Reksu tih dana imali jednu prezentaciju po meni jednog prilično jednostranog filma, gde su ljudi koji su najnormalnije iz publike postavljali neka pitanja vezano za drugu neku stranu rata u Bosni o kojoj je taj film bio... Bukvalno manirom istih tih fašista, koji se pominju i čije se etikete lepe, bili maltene izbačeni iz tog Reksa... Možda je tom čoveku neko poginuo u tom ratu. Hoću da ti kažem, postoje te dve strane i možda smo sad, sad smo stariji četiri, pet godina nego tad, malo nam je mišljenje i sazrelo, ali nećemo se odreći tih nekih reči koje smo izneli niti stavova, zato što su nam upečetljivo ostali i zato su ušli u pesmu. Sad da li je u redu što smo mi nekoga... Da li Borka Pavićević nije totalno politička ličnost? Ja se ne bih složio da je ona toliko van politike. Ja mislim da ona ima mnogo bolja leđa od nas, sa političke strane i ne bih se uopšte složio sa tobom da je ona na vetrometini, napadnuta od strane ove dvojice mladića koji bi mogli nejaku da je prebiju na ulici... Ne stoji ni to da mi kao nismo nikada ni prošli pored centra za kulturnu dekontaminaciju niti ušli unutra. Izneli smo neko svoje mišljenje i ne stidimo se.
Poenta tog stiha... mi nismo kao demokratsko društvo koje je došlo do vrhunca demokratije, baš zato smo mislili da smo krenuli da malo s brda s dola sprovodimo tu demokratiju i da nam demokratija znači što ćemo dovesti gej paradu na ulice Beograda, kada se za to nisu stvorili bezbednosni uslovi i što se mi ne slažemo sa time. Slažemo se da svako može da ima svoje seksualno opredeljenje ali ne vidiš mene jer sam ja kao zaštićen kao heteroseksualac na Balkanu, muškarčina i mogu da paradiram ulicom ali ne pravim hetero paradu. Izložili smo neke svoje stavove da to baš zapravo nije slika demokratije to što ti možeš da napraviš gej paradu.
Vladimir Arsenijević: Ali ti realno ne možeš da napraviš da napraviš gej paradu. Šta je tu tako dobro što ne možeš da napraviš gej paradu? Čega tu ima toliko sjajnog?
Feđa Dimović: Dobro, a u čemu je tolika potreba da to napraviš?
Vladimir Arsenijević: To je sasvim drugo pitanje. Pazi, ako nas postoji deset koji hoćemo da proparadiramo kroz grad kao ljudi sa zelenom kosom, nikoga ne diramo, samo hoćemo da prođemo i ozvaničimo svoje postojanje...
Boško Ćirković: Da, ali recimo svestan si da ljudima sa crvenom kosom smetaš i da ugrožavaš samog sebe.
Vladimir Arsenijević: Ljudi sa crvenom kosom imaju puno pravo da potraže od policije zaštitu od mene ukoliko...
Feđa Dimović: Ne ali pazi, ja se slažem da to može da bude ukoliko nije neukusno. Svi smo videli kako izgledaju te gej parade gde se polu goli muškarci šetaju i žvalave se. Mislim da to nije ni estetski lepo...
Boško Ćirković: Ne, hajde da povučemo crtu i da s tim završimo. Mi se u stvari toga plašimo...
Iz publike: Zašto se plašiš?
Boško Ćirović: Pa plašim se zato što sam ja latentni homoseksualac...
Vladimir Arsenijević: Očigledno.
Boško Ćirković: Žena mi je totalno pokriće, ovo je sve farsa...
Iz publike: A slobodno okupljanje?
Boško Ćirković: Evo da ja vama postavim pitanje. Ok, sloboda okupljanja. Koji je cilj gej parade?
Iz publike: A koji je cilj okupljanja Radikalne stranke?
Feđa Dimović: Da se mi pitamo Radikalna stranka ne bi ni postojala, šta nas pitaš za Radikalnu stranku?
Boško Ćirković: Znači vi želite da postupate po nekim metodama Radikalne stranke? Ja bih radije o nekim drugim grupama, nazovite me fašistom, ja bih toj radikalnoj stranci zabranio slobodu okupljanja.
Vesna Jovanović: Ja bih vas samo zamolila da ne pričamo ovako pošto se ništa ne čuje i udaljavamo se od teme...
Feđa Dimović: Ja bih se vratio ako ćemo da komentarišemo stihove ili temu ili kako god... Ne znam da li si upućena da konkretno Levi je prvi koji je digao glas kada je bilo pitanje u Francuskoj da li Srbija treba da nastavi pregovore o pridruživanju evropskoj uniji, koje nam je ovde svima toliko bitno, on je prvi digao glas da se Srbiji to nikako ne dopusti. Sad da li ja njega moram da pomenem u nekom pozitivnom ili negativnom kontekstu?
Komentari
Trenutno nema komentara.
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.