Trans Scandinavia Express

Ove cifre će možda samo delimično pojasniti za što nas je, naročito poslednjih godina, baš sa ovog podneblja zapljusnuo fantastičan muzički fenomen. Zaboravite Abbu, Roxette, trolove i Vikinge. U novom milenijumu započeto je drugo poglavlje. Dok su antiglobalisti harali Evropom, a pomalo istrošena rock štampa histerično vapila za novim herojima, Nordijci su iskoristili povoljan trenutak da popune prazninu. Slična stvar desila se i sa francuskom kinematografijom. Nije suština samo u 15 vorholovskih minuta slave, važno je prepoznati trenutak kada će se javiti.

Tako su The Hives među prvima dobili svoj krak u fiktivnom trouglu spasilaca rock 'n' rolla (uz Strokes i White Stripes). Ništa manje značajni u svojim domenima nisu ni indie izvođači i kantautori, gde stalno pristižu novi delovi slagalice. Tradicija, skoro bilingvizam, geografska bliskost? Razloge možemo samo da nagađamo. Umesto da govorimo o pukom kontriranju anglosaksonskoj muzičkoj suprematiji, Skandinavci ne izbegavaju, već crpe inspiraciju iz dobro poznatih korena i trude se da ostave sopstveni pečat.

Dakle, postaje savršeno jasno da se danas, hteli to ili ne, muzički epicentar nalazi na proizvoljnoj relaciji Detroit-Skandinavija-Njujork. Pored nedavno održanog Festivala nordijske kulture, kod nas su čak i Kent počeli da se pominju u udžbenicima na Filološkom. Postoji i teorija da je forsiranje Franz Ferdinanda od strane engleske štampe grčevit trzaj "da se po svaku cenu ostane u igri", jer bi verovatno samo ekološka kataklizma naterala Britance da izgube titulu vrhunskih trendsetera. Onda vam je valjda jasno da poziciju razuđenih ledenih zemalja nikako ne smete zanemariti. Da ne podsećam ko je i kako otvorio poslednju Olimpijadu.

Da, ekstravagantna kraljica Björk Gudmunsdottir verovatno je najuspešnija Islanđanka ikada. O njoj se maltene sve zna - od toga da je na prvom koncertu demonstrativno uneredila binu, "pobila" Trickyja i Goldyja, te da je "snela" jaje na dodeli Oskara. Na poslednjem albumu Medulla drsko se otarasila svih instrumenata i zadržala na onom najlepšem - ljudskom glasu. No, o njoj već imate određeni stav. U svakom slučaju nepromenljiv.

Okupljeni oko etikete FatCat, njeni zemljaci Sigur Rós i Múm su bliži atmosferičnom, pastoralnom pristupu, u kojem se lako pretaču sneg i boje, vizuelno i imaginarno, dok su impresije slušalaca u stvari esencijalne koliko i sami stvaraoci. Na pločama Von (1997) , Agaetis Byrjun (1999) i () (nije pogrešno napisano! - 2002) shvatićete i zašto. Zanimljivo je da su Sigur Rós jedan od omiljenih bendova Thoma Yorka i Toma Cruisea (?!!), možda zbog legendarnog gudala kojim Jónsi Thor Birgisson svira gitaru.

Naspram dramatike S.R, Múm su asocijativniji, vedriji, kinematičniji, često koketiraju sa pop elektronikom. Uz povremene oscilacije, njihove najsvetlije momente ipak treba potražiti na prve dve ploče: Yesterday Was Dramatic... (2000) i Finally We Are No One (2002). Možda i dva najbolja nezvanična soundtracka u poslednjih nekoliko godina.

Podjednako dobru pop-elektro glazuru belih noći i fjordova pružili su i Norvežani Röyksopp na ploči Melody AM (2001).

U donekle kompatibilnoj, a ipak različitoj avangardnoj ravni kreće se i delo Šveđanke Stine Nordenstam. Umetnica, fotograf, muzičar, Stina je toliko introvertna da ju je gotovo nemoguće pronaći na koncertima ili u novinama. Otkako je pre 13 godina objavila debi album Memories of a Colour, uspela je da se prošeta kroz apokaliptični džez, gospel, mestimične ambijentalne primese do uslovno komercijalnijeg popa na poslednje dve ploče. Iako više vremena provodi u Londonu nego u Stokholmu, zanimljivo je da u pojedinim delovima Švedske ima gotovo kultni status.

I danski sastav Mew često je pominjan kao jedan od glavnih uticaja. Dok njihovo debi ostvarenje A Triumph For Man (2001) pre možemo okarakterisati kao amalgam Smithsa, ranih Slowdive i Lush, odličan prošlogodišnji album Frengers evoluirao je korak bliže karakterističnoj nordijskoj dramatici, pun promena ritmova a la Pixies i epičnih balada na kojima bi im Snow Patrol pozavideli.

Njihovi zemljaci – duo Raveonettes – bliži su njujorškoj, sažetijoj i energičnijoj, da ne kažem Sonic Youth liniji. Izdati za manje od 12 meseci, Whip It O (2002) i Chain Gang Of Love (2003) omogućili su im zapažen uspeh u indie krugovima preko okeana (Stellastarr su bili očarani), kao i nastupe u čuvenom CBGB-u.

Dok ih Evropljani proglašavaju za nove Stoogese, sami Šveđani teško da se obaziru na The Hives, Hellacopters, ženski sastav Sahara Hotnights i ostale "drekavce". To je, jednostavno, izvozna roba. Kada je reč o ovim poslednjim, ne samo da se sarkastično-duhoviti album Kiss and Tell (2004) savršeno uklapa u sažetu formu Donnas i Distillers, već je i pevačica Maria Andersson obeležena kao buduća gospođa Almqvist. Za njih nema zime.

Zadovoljavajući uspeh kod kuće uživaju sarkastični antikapitalisti International Noise Conspiracy, kao i duhoviti Soundtrack of Our Lives, koji su se ove godine ponovo vratili u formu. Smatraju ih za skandinavske Oasis, da su ovi ostali dosledni zvuku sa Be Here Now. Nešto mlađi i atraktivniji Mando Diao bi u ulozi "novih Vines" polako mogli postati novi MTV ljubimci.

Mada sa manje pop primersa, sličnu liniju slede Citizen Bird i Division of Laura Lee. S druge strane, za pravi pozitivni ženski gitar-pop obratite se oktetu Concretes. You Can't Hurry Love je ozbiljni konkurent za pop pesmu prošle godine.

Pored svih podvrsta popa koji besomučno caruje u Švedskoj, daleko najpopularniji rock sastav jeste Kent, koje možete čuti i na kasama u supermarketu. Osim što se mogu povući tekstualne i auditivne paralele sa Radiohead, Joakim Berg i drugari su najzaslužniji za razvoj indie scene sredinom devedesetih. Uz sastave Eggstone, Merrymakers i Broder Daniel (u stilu Charlatans), koji se između ostalog čuju i u švedskom filmu Fucking Amal (1998). Ipak, Kent kod kuće uživaju status kao recimo Van Gogh kod nas, uz znatnu kvalitativnu razliku. Albumi Isola (1997) i Hagnesta Hill (2000) prepevani su i za englesko tržište, dok je poslednji Vapen & Ammunition (2002) samo u Švedskoj prodat u pola miliona primeraka.

Ako za trenutak zaboravimo heavy metal, gde su Skandinavci nesumnjivi kraljevi (teorije o Tolkienovim vilenjacima i klimatskoj kompatibilnosti ostavljamo za drugi put), drugi po veličini norveški grad Bergen za koju godinu bi mogao da postane atraktivan koliko i Nešvil. I to upravo zahvaljujući Kings of Convenience, Evenu Johansenu a.k.a. Magnet i Sondre Lercheu. Kingsi nastavljaju tradiciju dvojaca koji sežu ako ne do Everly Brothersa, onda do Simona and Garfunkela, i ponosno su stali na čelo pokreta quiet is the new loud (recept: predivne akustične harmonije + dirljivi stihovi). Johansen se “usudio” da na svoj prvenac stavi Dylanovu Lay Lady Lay i unese jedinstveni severnjački temperament u rustičnu folk tradiciju koja po pravilu pripada američkim emotivcima sa akcentom. Sondre je wunderkind u pravom smislu reči. Još u kratkim pantalonama umeo je da sopstvenim pesmama zadivi rodbinu, a zatim i goste u kafiću u kome je radila njegova sestra, da bi u šesnaestoj stigao do prvog albuma. Uz Jensa Lekmana i St Thomasa, oni danas čine glavnu uzdanicu singer-songwriter scene.

Kada ovome još dodamo činjenicu da mnoge aktuelne zvezde i dalje hrle na najsevernije evropsko poluostrvo kao nekada u Berlin ne bi li tamo snimile svoj novi materijal, onda je jasno da je hladna Skandinavija dostigla tačku ključanja bar kada su muzička dešavanja u pitanju. A to se može zaključiti bez straha od opekotina. Ovo su samo neki od primera...