diskografska kuća Fonal Records i njeni autori Es, Islaja i Kemialliset Ystävät. Fonal objavljuje jedinstvenu muziku koja se predstavlja pod različitim imenima – psihodelični folk, freak folk...
Može se reći da je ovaj koncert dobro prošao, ako ovakva vrsta muzike može da privuče dovoljno ljudi da makar do pola ispune klub, što je često domet i relativno poznatih domaćih bendova, makar skupili sve fanove i one radoznale za takvu muziku na jedno mesto (ili ipak ne?).
Eksperimentalno i sa upotrebom dosta električnih naprava, mada ni korišćenje standardnih zvukova nije isključeno, muzičari s Fonal Recordsa čine poseban deo finske scene, koja neguje ambijentalni zvuk introspektivnog raspoloženja, i koji zvukom nastoje da se približe prirodi. Iako sve to isprva deluje opskurno, specifičan zvuk autora koji nesputano stvaraju i istražuju, sami ili jedni s drugima, u gradovima ili po raznim zabitima, šumama, praveći muziku koja je dosta atmosferična i na prvo slušanje podseća na pejzaže, mirne i prostrane, pokrivene snegom.
Fonal Records nije samo fenomen ograničen na lokalne okvire, već se probija i izvan Finske, naravno, imajući više status nečeg kultnog nego poznatog. Iako nepoznati i u sopstvenoj zemlji, o njima se dosta piše ne samo u tematskim časopisima kao što je
The Wire, nego i u takvim kao što je, na primer,
Pitchfork.
U Districtu (friškom beogradskom klubu koji se nalazi u podrumu Muzeja primenjene umetnosti) prvo nam se predstavio osnivač Fonal Recordsa
Es (pravo ime Sami Sänpäkkilä), koji je nastupio sam proizvodeći zvuke preko gomile malih sprava, efekata i sintisajzera. Es je tokom više od jedne dekade bio aktivan objavljujući solo albume i učestvujući u drugim projektima, baveći se i video-radovima.
Čuli smo relativno duge kompozicije u kojima semplovani zvuk orgulja ima ulogu skeleta, dok su na to dodati dronovi, ponavljajuće zvučne fraze koje rastu i razvijaju se slobodno, ali bez preterivanja i naglih promena. Dominantno je introvertno raspoloženje, bilo da zvuk sugeriše ekstatičnu sreću ili tamnija raspoloženja. S obzirom na to da je Esova muzika potpuno elektronska, veza s najavljenim folkom se ne vidi.
Ali ko od nas zaista zna kako zvuči pravi finski folk? Na kraju, možda je nastup bio i prekratak. Atmosfera kao da je tek počela da se stvara, a ipak je bilo potrebno vremena da se uspostavi. Publika je zadovoljna i želi još, no Es je odlučio da se povuče.
Sledeća na scenu izlazi
Islaja, siluetom podsećajući na
Cat Power, s gitarom u rukama, nagoveštavajući nešto konvencionalniji pristup muzici. Islaja kombinuje gotski folk izraz sa odmerenim eksperimentalnijim momentima. Za Fonal je dosad objavila dva albuma, a u planu ima i album za etiketu Ecstatic Peace (Thurston Moore).
Njen najjači adut je glas, omamljen, avetinjske lepote. Za razliku od drugih Fonalovih izvođača, Islajin pristup najviše je kantautorski. Muzika je mračna, sanjiva, apatična, mistična, i u svakom smislu čudna: poređenje sa Nico automatski se nameće. Nju prati samo basista, koji pravi kontrast unoseći više živosti i snage. Skromno i svedeno, ni ovaj nastup nije mnogo potrajao, ali sve u svemu, ni jednog momenta nije zapao u preterivanje ili samodovoljnost. Publika dobro reaguje, ali primećuje se blago osipanje.
Kemialliset Ystävät, koji su nastupili poslednji, verovatno predstavljaju neku all star ekipu Fonalovih muzičara. Njihov broj i sastav varira od prilike do prilike. Više im prija studio, gde imaju veću slobodu da improvizuju. Na inače velikoj bini, pet muzičara, svako sa svojim delom opreme za generisanje zvuka ili instrumentima, samom pojavom u takvom ambijentu obećavaju mnogo buke – što smo i dobili.
Napokon, mogli smo čuti i muziku koja se zasniva na ritmu, koja diše i kreće se. Čuli smo i semplove, verovatno nekih tradicionalnih finskih instrumenata, ali i duge mantre koje asociraju na stondirani hipi stil "pevamo svi u jedinstvu i harmoniji".
Njihov nastup, iako dobrim delom deluje kao da se sastoji od improvizovanja, otkriva postojanje dobrog razumevanja među muzičarima, mada je naizgled svako od njih bio zatvoren negde u svom svetu tražeći idealnu vrstu šuma.
Iz nepoznatih razloga, i ovaj bend je požurio da napusti scenu, uprkos dobrom raspoloženju preostale publike, koja je valjda procesom filtriranja polako svedena na prave fanove ovakvog zvuka. Ipak, potpuno u nadrealno-psihodeličnom duhu cele večeri, ovaj sastav je izveo pesmu o letećem vuku, prilično dobar samoironični komentar za kraj, pokazujući koliko su zaista nepretenciozni.
Komentari
Trenutno nema komentara.
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.