Londonski trio predvođen zgodnom basistikinjom i pevačicom Shingai Shoniwa. The Noisettes su prošle godine kao predgrupa svirali na turnejama Babyshambles i Muse u Britaniji, a pratili su TV On The Radio u Americi. Roling Stone ih je jesenas uvrstio u grupu bendova na koje treba obratiti pažnju. Da li?
Šta se to dešava sa „modernim“ gitarskim bendovima? Zasićenje trendom, odsustvo kreativnosti, neki novo pomodarstvo na horizontu? Franz Ferdinand su najavili da će se na sledećem albumu, umorni od gitara, latiti sintisajzera, Clap Your Hands... su na aktuelnom albumu zazvučali kao istrošeni veterani, Yeah Yeah Yeahs su nakon poslednjeg diskografskog izleta gotovo nestali...
Ova niska može biti sasvim fino nadopunjena sijasetom drugih, sličnih primera, ali to već nije tema ove recenzije. Problem je očigledno u ograničenom „roku trajanja“, instant pristupu - zgreješ za pet minuta u mikrotalasnoj, pojedeš dok je vruće, svariš i... gotovo.
Da je nekog reda u muzičkom sazvežđu, pojedini bendovi iz ove branše ne bi trebali dobiti niti slova pažnje, jer bi sve suprotno tome, prosto predstavljalo gubljenje vremena. Baš kao podgrevanje ohlađene brze hrane.
The Noisettes su moguć primer slike jednog takvog benda.
Aktuelna muzička godina dočekala je njihovo čedo What’s The Time Mr. Wolf, najavivši ga kao novo gitarsko čudo koje odiše “off-kilter post-punk-soul” energijom. Vokal benda je poređena sa Karen O, a sam zvuk negde na granici Gang Of Four i, kada su novi gitarski bendovi u pitanju, večito prisutnih uzora The Bellrays.
Sve to zvuči dobro, makar na papiru. Do trenutka kada pomenuti album pustite glasno, na svom uređaju. I onda u suštini primetite neku vrstu uzaludnosti kojom odišu ovakvi albumi, šablona koji je već sa prvim taktom provaljen, gde poput sladunjavih holivudskih blokbastera sa hepiendom, provalite i sredinu i kraj. I samim tim, izgubite dragoceni doživljaj uživanja u albumu.
Zvučni šareniš, koji se provlači kroz Whats the time..., isprekidanom linijom od uzbuđenja do melanholije, deluje nevešto kanalisan, pre kao neobuzdan nagon neiživljenih klinaca, nego kao kreativno kanalisana energija. To istovremeno otkriva i sve dečije bolesti albuma. Mladost & ludost nisu problem: u muzičkoj istoriji njihovi vršnjaci svojevremeno pisali antologiju rokenrola. Problem je u nedostatku kreativnosti, u nejasno definisanom ličnom identitetu savremenih klinaca.
U redu, da sad ne preterujemo, ima na Whats the time.. i bisera koji iskaču od proseka (singl Sister Rosetta). Ali generalno, malo je tu konkretnih poena koji bi ovaj album stavili na pijedestal ovogodišnjih iznenađenja.
S druge strane, možda je problem vinilnog čeda Noisettes u tome što na muzičkom lageru aktuelne gitarske scene već postoji nekoliko tuceta sličnih bendova sa sličnim izražajem, koji su se negde slično već uglavili u šoubiznisu, pa “Whats the time Mr. Wolf” pre zvuči kao slično i nepotreban višak.
Komentari
Trenutno nema komentara.
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.